Tagged: Србија
Ана Филимонова – "Дошло је време да западни политичари добију по прстима…"
Да ли Немачка гура Србију преко “Рубикона”?
| Ана ФИЛИМОНОВА | 02.10.2012 | 00:02 |
| Фонд Стратешке Културе |
Изгледа да западни фактор (чију ударну снагу последњих месеци представља Немачка), не жели Србији да омогући ни тренутак предаха. Тако је «Wall Street Journal» од 30. септембра текуће године публиковао материјал у коме се каже да су српске власти послале позитивну поруку (наступи Томислава Николића и Ивице Дачића на Генералној Скупштини УН) поводом предстојећих преговора Београда и Приштине, на високом нивоу, а под покровитељством Брисела. Подвлачи се следеће: Београд се заложио за поуздан мир на Косову и наставак преговора, уз понављање тезе да Србија не признаје независност Косова; Србија ће, наводно, због наставка преговора бити награђена добијањем датума за почетак преговора са ЕУ. Први потпредседник владе и министар одбране Александар Вучић, између осталог, тим поводом, указује на следеће: · Србији су заиста постављени тешки услови за добијање датума за почетка преговора о приступању ЕУ. · Могућност да се поправи положај земље налази се само у оквирима наведених услова. Међутим, очигледно је да је на сцени некакво миксовање услова. Са једне стране “ми имамо децембарске услове у којима нема (ни помена) укидања паралелних институција, нити других ствари”. Рекло би се да се на ово може ставити тачка. Премда и децембарски услови такође морају постати део и парламентарне и јавне расправе. Међутим, Немачка је угледала дивну могућност да за себе откине “још једно парче српског колача”. И мало загризавши, наставља са експанзионистичким притиском. После завршетка председничких избора у Србији, Александар Вучић је у својству специјалног изасланика Томислава Николића у Немачкој водио преговоре са најзначајнијим званичницима ове земље. Очигледно је тада немачка страна прешла у завршну фазу припреме терена за истицање прекомерних захтева. Александар Вучић је приметио да је уложио све своје снаге за добијање најбољих могућих услова за земљу. То јест, током његове посете водили су се преговори о немачким условима Србији, који као што видимо, нису били разрађени до краја и сада је на ред дошла и њихова дорада. Ипак, о преговорима који су вођени са Немачком, о њиховом садржају и без преувеличавања – о њиховом судбоносном значају за земљу – јавност која се налазила у постизборној еуфорији, није уопште била обавештена. Касније, као што је познато, уследио је одиозни немачки ултиматум у седам тачака. И тако, нова фаза међународног положаја Србије карактерише се одредницама: “Ми можемо побољшати положај Србије у датим оквирима, но, наше могућности су ограничене… Ситуација са радом у задатим оквирима може се поправити, али то неће бити ни идеално ни добро за грађане Србије… Ми морамо рећи људима са каквим мукама и проблемима се срећемо… Мишљење Немачке се не сме потцењивати и онај који мисли другачије, није искрен према свом народу…Због чега ми морамо слушати канцелара Ангелу Меркел? Због тога што читава Европа зависи од Немачке, а владајућа коалиција Хришћанског демократског савеза и Хришћанског социјалног савеза – најјача је партија у Европи!”1 Србија поново упада у жељезна гвожђа немачке политике. А притом Немачка је енергетски опонент Русији. Тако је пре неколико дана, по речима посланика Бундестага из владајуће коалиције, Карла Георга Вељмана, Берлину неопходно да убеди Москву у неперспективност пројекта “Јужни ток”. Европа, јел, сумња у сврсисходност пројекта “Јужни ток”. У немачком парламенту алтернативни гасовод који обилази Украјину називају блефом и инструментом политичког притиска.2 Немачки концерн RWE (са којим су српска електроенергетска компанија и А. Вучић у име владе Србије потписали Меморандум о узајамном разумевању и сарадњи у области електроенергетике) води преговоре са НАК “Нафтагас Украјине” о продаји руског гаса из Европе у Украјину у реверсном режиму. Узгред, RWE успешно послује и на Косову. Још у јуну 2000. године, уговор за термоелектрану “Косово Б” добио је конзорцијум на челу са RWE, обновивши тамошњу опрему која је била у лошем стању, а данас концерн неставља сарадњу са Косовским електроенергетским системом (КЕК). Немачка у односу на Балкан делује у складу са континуитетом своје геополитичке трасе. Због тога будуће невоље и патње које очекују српски народ а које помиње А. Вучић, нису сасвим неосноване: немачка геополитика која се спроводи “жељезом и крвљу” никада није имала обзира према словенским народима. Председник Пруске, Ото Едуард Леополд фон Бизмарк, човек челичне воље и великог дипломатског талента, чија се манијакална фокусираност и подмуклост налазила на граници цинизма, говорећи у Ландтагу3, рекао је следеће: “Не решавају се тешки проблеми времена говорима и одлуком већине, већ … жељезом и крвљу”.4 О хришћанским народима Отоманске империје Бизмарк је писао са, за њега, карактеристичним цинизмом: “Рат за тако недостојна бића не може оправдати жртве цивилизоване Европе”. Немачки канцелар је сматрао да се балкански народи налазе изван оквира европске цивилизације.5 Да ли се немачка геостратегија променила од тих времена? Са распадом биполарног система, Немачка је остварила спољнополитички продор: признала је суверенитет Словеније и Хрватске, почела да формира немачку економску зону у југоисточној Европи. Ипак, у протеклом периоду Немачка није успела да постигне запаженије резултате у својој спољној политици. Покушаји самосталног деловања наишли су на жестоко противљење не само Велике Британије и САД него и других европских држава, међу њима и Француске. Тада Немачка бира активну регионалну политику као нови метод успостављања своје спољнополитичке самосталности. После Дејтонског споразума (1995) немачке банке су почеле појачано да убризгавају дојч-марку на Балкан како би под своју контролу ставиле монетарни систем бивших југословенских република. Међутим, одмах је дошло до мимоилажења, прикривеног једва видљивом сагласношћу, Немачке са једне и САД/В. Британије са друге стране. Циљ Вашингтона је био да стимулише навођење “северноатлантског моста” преко кога би САД могле спроводити своју глобалистичку политику у Европи.6 Немачка тада није имала могућност супротстављања па је на нивоу Балканског региона одлучила да се угради у англо-саксонску политику. И тек након инсистирања САД и Велике Британије на независности Косова, Немачка је увидела за себе прилику за отварање дуго очекиваних перспектива, како у политичким тако и у економским односима. Она је на себе преузела улогу “Европског промотера” пројекта “Република Косово”. И ту треба истаћи две доминантне карактеристике: прва је – Бундестаг наступа са најнепомирљивијим ставовима, а друга – први пут Немачка је престала да се плаши историјских паралела. У савременој етапи развоја глобалистичких процеса, може се констатовати да је приоритетни циљ глобализације ликвидација оних режима који се противе и ликвидација сваког унутрашњег супротстављања. Изворна претпоставка понашања Савезне Републике Немачке према Србији, била је немачко обезбеђивање своје доминације помоћу одузимања другој страни њених национално-државних циљева, политичке воље, самосталне спољне и унутрашње политике. Својеврсна иронија настале ситуације огледа се и у томе да се они који се декларишу као напредне снаге (владајућа Српска Напредна Странка чији је званични лидер управо ових дана постао А. Вучић) користе за слабљење земље. Као што нам показује историја, тријумфалан почетак може имати неславан крај. У садашњој фази, Немачка тежи да стекне стратешку контролу над Србијом и даље је “притежући”. Али постоје озбиљне сумње у то, да ће у тренутној ситуацији вишеструке сарадње са Русијом која има много шире перспективе, српски народ који пројављује хероизам, витештво и неустрашивост у одбрани севера Косова, толерисати даљу узурпацију својих права. Озбиљна анализа са позиција геополитичког реализма показује да противтежа неопходна за препород Србије јесте принципијелно нова етапа стратешке сарадње са Русијом. Само она може извући Србију из статуса системски заостале државе (у коју су Србе путем војне агресије угурале западне земље), са погубним и понижавајућим карактеристикама протектората високог степена зависности. Или простије речено, дошло је време да западни политичари добију по прстима… ______________________ (1) http://www.mondo.rs/s261388/Info/Srbija/Vol_Strit-_Razgovori_se_nastavljaju.html (2) http://glavnoe.ua/news/n110309 (3) Парламент у тадашњој Немачкој и Аустрији (прим. прев) (4) Чубинский В.В. Бисмарк. СПб., 1997, с. 154. (5) http://www.archipelag.ru/geopolitics/piryadok/balkany/collection/315/ |
| Тагови: Немачка Русија Србиjа Александар Вучићhttp://srb.fondsk.ru/news/2012/10/02/da-li-nemachka-gura-srbiiu-preko-rubikona.html |
Маја Тешић: ЛАЖИ И ВИДЕО-ТРАКЕ
ЛАЖИ И ВИДЕО-ТРАКЕ
01.10.2012.
ФБР, Маја Тешић
Више не смем да укључим телевизор, ни радио. Сама себи бирам музику. И теме. Не смем да кажем шта мислим, срамота ме је да кажем да више и не мислим. Као робот.
Тема је наметнута. О њој се прича недељама. Свуда гостују противници и потенцијални актери Параде. Срђан је направио филм Парада, уме човек да осети тренутак. Када ту реч чујемо помислимо на њих. Присећам се, да, остали су неки трагови у сећању. Испред Савезне скупштине – парада Југословенске Народне Армије. Лепи и насмејани. Армија стражу чува. Захваљујући њима мирно спавамо.
9. маја сваке године на Црвеном тргу одржава се парада руске војске. Највише волим Суворовце. Када на почетку параде приме честитање за Дан победе и сви учесници викну УРА, утисак је да се кожа одваја од тела. Сила. Имам старе видео-траке, параде Совјетске Армије. Не разликују се нешто нарочито од садашњих парада.
Намећу ми неку „параду“ смешних људи, који као да се труде да изгледају наказно. Намећу ми да мислим о њима. Имам закон. Не. Имамо Закон. Ти људи су Законом заштићени. У том Закону пише и да је у мојој земљи забрањен апартхејд. Доказ да је преписан, јер када ће то у Србији белачка мањина тлачити црначку већину… Насмејала бих се да могу. Оно у шта сам сигурна јесте: они не „парадирају“ да би скренули пажњу на себе. Не боре се шетњом за своја права. Права већ имају. Јер нема закончића који би штитио права обичног човека. Желим да имам законско право. Право на гађење. Право на муку и на отпор. Не према њима, него према онима који су их организовали.
Треба да преживимо после суше, дванаест година пљачке и иживљавања над овом земљом, а мисли нам усмеравају ка шачици „другачијих“ који мисле да су важни. Не схватају да су инструмент за окретање точка свести свих нас. Један од њих је случајно рекао да њихова парада треба да се „одради“. Значи, инструкција? Ако мени данас постане нормално да се они шетају и држе за руке, мом унуку ће бити нормално да се венчавају. Ако мени постане нормално да када чујем реч Парада помислим на њих, мој унук више никада и неће помислити на оно силно Ура, са праве параде.
Неко опет прави јаз. Опет се спремају наши и њихови. Процена ситуације. Ситуација је катастрофална. Треба да радимо, треба да се смејемо, треба децу да рађамо и гајимо, а да при томе и преживимо, а ми се бавимо парадом. Наказама. Не због тога шта раде и како живе. Наказама физичким. На њихов ментални склоп не смем ни да помислим. Они се труде, ваљда да би били другачији, да нам буду одвратни. Или ми се то само чини. Помиње се некаква изложба фотографија. Ето теме. Када ће се завршити радови на Народном музеју? Да гледамо слике… Али то, изгледа није тема.
Није тема ни датум. Кукали су што после петог није дошао шести. Никада нико није смео да каже шта су тачно планирали за тај шести. Зато сада шестог октобра праве своју параду, отпор, побуну против ње, ужас у најави. Одавно не верујем у случајности.
Кршим ли Закон зато што ово пишем? Кршим ли закон зато што желим да ми се кћерке удају а син ожени? Зато што сам мама, не женски родитељ? Зато што желим да могу да гледам телевизију и слушам радио, а да они не буду тема?
Кршим ли закон што сам сигурна да су и они инструмент у рукама неке изопачене организације која би радо наопако окренула све у шта сам веровала целог живота? Неких наказа белосветских које славе све што је лажно.
Срећом, имам видео-траке. Прву реч у наслову изоставила сам намерно. Зато што асоцира на нормално.
РАТКО ДМИТРОВИЋ: СРБИЈА СЕ ПРИПРЕМА ЗА СОПСТВЕНУ САХРАНУ
27. септембар 2012, 10:43
Извор: Правда
РАТКО ДМИТРОВИЋ: СРБИЈА СЕ ПРИПРЕМА ЗА СОПСТВЕНУ САХРАНУ
Свуда по Европи родољубље је нешто о чему се не расправља, то је саставни део васпитања деце, само је у Србији љубав према сопственом народу срамота
Србија је на ивици провалије, клати се, витла рукама, исколачене очи упире у бездан и само чудо може барем мало да је одмакне од црне рупе у којој ће нестати. Време нестанка, за педесет или 150 година у историјском смислу, потпуно је неважно а Срба као народа остаће само у траговима. Претерујем? Волео бих да је тако, али није. Откуд оволики песимизам? Од онога што сви видимо.
Србија је једина држава у Европи која не зна где су јој границе; не зна да ли некуда иде или се однекуда враћа; Једино је Србији забрањено да ћути док је туку; једино се од Србије тражи да аплаудира кад је убијају.
Није забележено у савременој Европи да једна држава, у мирнодопском времену, буде територијално раскомадана и да се од те државе, као највиши степен понижења и самопоништења тражи да то комадање прихвати, потпише и још пољуби руку џелату.
Србијом су до пре неки дан владали потомци Брозових генерала, следбеници дрезденске школе КПЈ која још од 1928. године учи своје полазнике да на простору од Вардара до Триглава треба да постоје независне државе Хрватска, Словенија и велика албанска држава (тако пише у програмском документу Комунистичке партије Југославије из 1928. године) а да никако не сме да постоји српска држава. Тај пројекат, скупа са оним усташким, а све усклађено са интересима великих сила на Балкану, разорио је Југославију.
Тек ћемо видети да ли је нови београдски режим само настављач ове политике или ће Николић, Дачић и Вучић коначно повући српске линије које се не прелазе, формулисати нешто што се зове национални програм. У противном, нестаће у сивилу јада и беде савремене српске политике.
У Србији сваке године умре 35.000 људи више него што их се роди. Нестане један Вршац и то никога не забрињава.
Од око 4.600 села у Србији, њих близу две хиљаде потпуно је напуштено. За само 50 последњих година осам милиона Срба преселило се из села у градове Србије. За такав процес у свету потребно је од 120 до 150 година.
Једино су у Србији годинама закатанчене, пресвучене паучином и покривене прашином, националне институције; Библиотека и неколико највећих музеја. Једино у Србији државна телевизија не пушта на екране приче о страдањима, погромима, избеглиштвима, ранијим и садашњим мукама већинског народа. Уместо да буде сервис српске Србије РТС је сервис „европске Србије“. Преведено у праксу, уз спознају шта је Европа све урадила Србији и шта отворено тражи од Србије, то значи да је РТС сервис за уништавање Србије.
Србија је решила све мањинске проблеме, од националних до хомосексуалних, али није решила свој, српски, проблем.
Свагде је, осим у Србији, узвишено неговати традицију, сећање на историјске догађаје, велике националне умове, научнике, писце, војсковође, уметнике. У Србији је то срамота, доказ ретроградних процеса, одустајање од европских интеграција.
Свуда по Европи родољубље је нешто о чему се не расправља, то је саставни део васпитања деце, само је у Србији љубав према сопственом народу срамота.
Нађете ли се у центру Београда, у Кнез Михаиловој улици, ни по чему нећете знати да сте у Србији; сви натписи су на латиници, називи фирми су на енглеском језику, као и рекламни панои, плакати.
Времена одавно нема, изгубљено је и поштовање и самопоштовање, Србија гледа припреме сопствене сахране и, заиста, само чудо, само неколико мушки храбрих потеза, а зна се ко треба да их повуче, може Србију да отргне из језиво хладног загрљаја црних руку оне провалије.
Рајица Марковић – ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР ЗЕМАЉСКОГ СЛАВЉА И ТУГОВАНКИ
ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР ЗЕМАЉСКОГ СЛАВЉА И ТУГОВАНКИ
ФБР, Рајица Марковић
26.09.2012.
Бог је истерао човека из Раја, истеран из Раја човек није хтео да одустане од рајских сласти, па је по инструкцијама ђавола почео да ствара рај без Бога. За овај рај важе апостолске речи “Наш рат није против људи од крви и меса него против поглаварства и власти, против владара овог мрачног света, против духова злобе под небесима.“
Каин и Авељ
Да ли је народна већина заиста изгубила моћ правилног расуђивања или је то незаобилазни услов који се од ње тражи при ступању у плаћену службу поглаварства и власти владара овог света који своју власт протеже на све континенте.
Овај осврт на протекле изборе био ми је потребан да колико толико докучим ко ме то води а ко гура популарним путем без алтернативе. Да би се ово мало подробније разјаснило мораћу се мало дубље позабавити компетентношћу ових вождова и гурача који воде и гурају. Некад, док Бог свету није казао лаку ноћ све се дешавало у његовом виделу и по његовој вољи. Од њега су постављани и велики и мали свако сваком на личну и општу корист. Да се не враћам у далеку прошлост која је својим богоодступништвом само припремала пут за ово данашње, вратићу се у мало ближу комунистичку прошлост.
Од како знам за овај свет пође ми за руком једино да запазим да се у њему спроводи непрестана селекција. Невидљиво сито сеје и просејава, једне прихвата друге одбацује, са нама или против нас. Мој први сусрет са друштвеним животом догодио се поласком у школу и то је прва организована друштвена неправда са којом сам се суочио. Из тог сусрета изашао сам готово неоштећен, ненахрањен лажним знањима од којих се многи из моје генерације понадуваше као краве од луцерке и претворише у бездуховне мртве телесине. У том периоду стекао сам прва сазнања о намештеним друштвеним утакмицама и начину њиховог монтирања. Надувавање малих карактера погодних за повлачење на шаховској табли у живој партији шаха у људе великих формата непрекидни је процес увек активног фалсификовања Божијег света.
Други неизбежни сусрет са великим позориштем десио ми се испуњењем војне обавезе а трећи запошљавањем. Из свих ових незаобилазних сусрета са овим неискреним позориштем под увек будним оком полиције враћао сам се себи са осећањем гађења у устима. Сви идеали о људској правди пали су у воду.
Од тих сусрета прошло је доста времена а готово се ништа није променило, бар не на боље. На горе се можда и јесте променило и вероватно јесте и сигурно јесте. Са сигурношћу могу да закључим једино то да у овом свету у време у коме ми је Вишњом вољом додељено да живим, оно најређе на шта сам наилазио беше спонтани слободни живот. Уместо њега свуд се ширио устајали задах лажи пројектоване тимовима друштвених инжењера. Спонтани живот могао се ухватити фрагментарно, на своју руку и по законски одређеној цени. Друштвени живот у целини био је покретан из разних центара моћи једног истог полицијско партијског система. Монетарни токови увек су били крвоток овог система који је напајо делове друштвеног организма по исказаној послушности ауторитету. Питање ауторитета ретко ко је постављао пошто оно беше регулисано цензуром и аутоцензуром.
Први редови друштва у којима се озарених лица вечито шепуре књижевници и фарисеји попуњавани су и даље се попуњавају људима изразито крупнијих формата од формата већинских смртника. Величину људског формата одређивали су закулисни друштвени управљачи од којих је дете по својим израженим послушничким склоностима још од ђака првака добијало баш за тај тип програмирану основну форму коју је кроз даље школовање испуњавало одговарајућом образовном нормом. Школска клупа ђака првака била је и јесте стартна позиција у трци фалсификата за место људи великог формата а основни предуслов за ову трку увек је беспоговорна послушност ауторитету.
Петар Искендеров – Чудеса Београдског безбедносног форума (или… Београдски форум – чудо невиђено!)
Чудеса Београдског безбедносног форума
Тродневни Београдски безбедносни форум 2012 изазвао је многе недоумице, поготово у контексту напора које ново руководство Србије на челу са председником Томиславом Николићем улаже у изградњи односа стратешког партнерства са Русијом. На Форуму није било предвиђено учешће Русије, али су зато у Београд пристигли представници многобројних организација, фондова и институција које су тесно везане за НАТО и друге евроатлантске структуре, и које Русију третирају као свог геополитичког опонента.
Овако је формулисана тема Форума: „Security Community building: bridging the theoretical-policy divide“ („Безбедносна изградња заједнице: премошћавање јаза између теорије и политике“). Као што се види из програма овог скупа, његови учесници су се окупили у Хајату да би размотрили „изазове демократије и безбедности“. Под тим изазовима се подразумевају опасности по економску и енергетску безбедност, кибернетски криминал и други слични проблеми.
Ко је дискутовао о проблемима који су толико актуелни за Србију и целу Европу? Међу учесницима форума има доста познатих лица. На пример, Соња Лихт, некадашњи руководилац српске филијале Сорошевог фонда, а данас председник Савета за спољну политику при министарству спољних послова Србије. Она води и српску НВО са претенциозним називом „Београдски фонд за политичку изузетност“. Декларисани циљ овог фонда је обука младих српских политичара у духу евроинтеграције ради њиховог активнијег учешћа у реализацији идеје ступања Србије у Европску унију.
Вреди се подсетити како је на прошлогодишњем Београдском безбедносном форуму тадашњи руски амбасадор у Србији Александар Конузин одржао упечатљив говор. Он је најпре скренуо пажњу на напоре свих учесника да сведу расправу на тврдњу да је НАТО главни гарант безбедности Србије, Балкана и целе Европе, а да је Русија главна опасност по регион. Затим је Конузин подсетио да је управо Северноатлантска алијанса својим деловањем фактички отргла Косово од Србије. Соња Лихт је тада оценила говор дипломате из земље која је пријатељски настројена према Србији као покушај „да се нанесе штета форуму“. Званичном представнику историјског савезника Србије сличну изјаву тада је упутила и друга учесница овогодишњег форума: Соња Стојановић, директорка Београдског центра за безбедносну политику. Позив који је Александар Конузин упутио Србима да не заборављају Косово и косовске Србе она је окарактерисала као „скандал и увреду“.
Ту је био и Немац Штефан Лене, који представља европско одељење Карнегијеве фондације. Управо та НВО је још средином 1990-их била идејни и организациони инспиратор косовског сепаратизма. У извештају „Незавршени мир“ из 1996. први пут је на нивоу међународне експертне заједнице била јасно формулисана идеја да се на Косову спроведе референдум о независности који би био средство за дефинисање коначног статуса покрајине.
Звучи невероватно, али питања безбедности на Балкану разматрају представници Канаде, Северне Ирске, један стручњак за Русију из Вашингтона, па чак и неколико норвешких експерата, само нема никога из Русије. И не само да нема дипломата или експерата, него нису позвани чак ни новинари. Али зато је, примера ради, позван Агрон Бајрами, главни уредник дневног листа „Коха диторе“, водећег косовског гласила на албанском језику. Бајрами се у својим многобројним чланцима и наступима током протекле деценије активно залагао за идеју самопроглашене независности Косова, што су иницијатори овог форума по свему судећи окарактерисали као важан допринос јачању регионалне стабилности и безбедности.
Занимљивостима ту није крај. Очигледно је да ништа од тога није сметало премијеру Србије и министру унутрашњих послова Ивици Дачићу и првом потпредседнику владе и министру одбране Александру Вучићу, који су одржали поздравне говоре на почетку скупа. Занимљиво је и да је један од главних организатора овог форума, на коме су учествовали углавном представници земаља-чланица НАТО-а – Министарство одбране Србије.
Већина прочитаних реферата била је састављена на основу става да су „евроатлантске структуре једина гаранција мира и стабилности на Западном Балкану“. Стога није сасвим јасно како се све што смо поменули слаже са курсом изградње односа стратешког партнерства са Русијом, који је најавио нови српски председник Томислав Николић.
Уосталом, и најновија социолошка истраживања у Србији сведоче о томе да у земљи преовладавају мало друкчији ставови од оних који су доминирали у Хајату. На пример, чак су и западне медијске куће (између осталих и немачка DPA) морале признати да је у августу број противника ступања Србије у Европску унију први пут био већи од броја присталица таквог корака. Разлог ове промене никако није само финансијска криза на просторима ЕУ, него и тежња Брисела да прихватање српске кандидатуре чврсто повеже са признањем самопроглашене независности Косова од стране Београда.
На срећу, српски народ ипак има историјско сећање и оно не дозвољава да се Северноатлантска алијанса, која је 1999. бомбардовала српске градове, сматра гарантом мира и стабилности на Балкану. Као што је својевремено сасвим исправно подсетио Србе руски амбасадор Александар Конузин, „једнострано проглашавање независности покрајине (Косова – П.И.) део је евроатлантског плана поделе Србије“.
Односи Србије са Русијом и Европском унијом тренутно „мирују“ у стању „динамичке равнотеже“. Превага једне или друге тенденције директно ће зависити од ситуације у Европској унији и НАТО-у, и од њихове политике према Србији. Ни Дачић ни Вучић по свом положају не могу и неће правити избор између прозападног и проруског курса. Такав избор је у стању да направи искључиво председник Николић.
Аутор је историчар и виши научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.
________________
http://ruskarec.ru/articles/2012/09/25/cudesa_beogradskog_bezbednosnog_foruma_17065.html
Руски извори: Хилари Клинтон доноси у Београд план капитулације за Космет
Руски извори: Хилари Клинтон доноси у Београд план капитулације за Космет
Хилари Клинтон на Балкану – тешка артиљерија Стејт Департмента
У првој половини октобра 2012. године, Србију очекује нови удар са Запада и поново ће то бити удар тешком артиљеријом.
Балкан (Београд, Приштину, Сарајево) ће поново посетити Државни секретар САД Хилари Клинтон.Она ће државном руководству Србије предати захтеве Вашингтона, који су подударни са немачким ултиматом у “Седам тачака”. Ради се о реализацији оперативног плана “ерозије српског управљања Косовом” који је разрађен од стране претходног амбасадора САД у Приштини Кристофера Дела.
“Делов план” којим се Хилари наоружала, садржи следеће одредбе:
– Децентрализација општине Косовска Митровица;
– Увођење царинског режима Приштине на прелазима КПП 1 и 31 (Брњак и Јариње);
– Стварање правосудног система Приштине у Косовској Митровици, коме ће се потчинити етнички Срби и Албанци;
– Размештање ЕУЛЕКС полиције на северу покрајине;
– Потпуна интеграција српских полицијских служби у систем Косовске полиције;
– Замена власти локалне самоуправе на северу покрајине, органима власти Приштине;
– Хапшење и кривична осуда “криминалних лидера” севера покрајине (у ствари свих оних који не дозвољавају Албанцима или НАТО да протерају или асимилују Србе – А.Ф.);
– Предаја потпуног руковођења електродистрибуције покрајине у руке Косовске елктроенергетске компаније. (1)
Генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмунсен је током своје јулске посете Приштини изјавио да проблем севера Косова не треба решавати војним путем, већ путем дијалога Београда и Приштине, што ће брже довести до потпуне интеграције Срба са севера покрајине. Генерални секретар НАТО је ЕУ доделио улогу “амортизера процеса”, а у складу са тим планом, Хашим Тачи има гаранцију учешћа “Kосовских безбедносних снага” и “Косовске полиције” у међународним “миротворачким” мисијама под руководством НАТО и ЕУ. (2) То јест, деловање у интересу сепаратиста представља претњу миру и стабилности региона, а та претња исходи непосредно од НАТО. У таквој ситуацији Вашингтону је важно да продемонстрира да његов утицај на Балкану није ослабио, и да је као и раније, цео регион обухваћен системом “протектората Стејт Департмента”.
Како јављају медији у Приштини, Хилари Клинтон ће заједно са Високим представником ЕУ за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон, узети учешће у преговорима Београда и Приштине. Учешће тандема Клинтон – Ештон у будућим преговорима, представља се као нешто што се само по себи подразумева, међутим, дозволите да питам: на основу чега државни секретар САД даје себи за право да преузме улогу посредника? Шта је то ако није “самопромовисање”?
Може ли се заборавити како је самопроглашена Контакт-група својевремено ултимативно затражила почетак преговора између Срба и Албанаца у Рамбујеу у назначено време (6. фебруар 1999. године), са роком завршетка од две недеље. Контакт-група је за преговоре припремила свој план “регулисања” чија је суштина била у политичкој и војној од стране НАТО снага окупацији јужне српске покрајине, легализацији терористичке армије ОВК као “равноправне стране у преговорима” и перспектива независног Косова. Као координатор тих преговора наступила је Државни секретар САД Медлин Олбрајт.
Ултиматум који је Србима предочен у Рамбујеу, по својој дрскости превазилази и ултиматум који је 1914. године упутила Аустро-Угарска Србији и после кога је почео Први светски рат. У Рамбујеу је Србима било предочено да бирају између, са једне стране, “добровољног” одустајања од суверенитета над делом своје територије и претварања те територије у НАТО протекторат и са друге стране, војним упадом Северо-Атлантске алијансе. Србија је одбила да прихвати ултиматум. Привремени споразум потписали су Медлин Олбрајт и албанска страна. Даље је познато – бомбардовање у трајању од 78 дана, улазак НАТО снага и КФОР-а на Косово и Метохију са каснијим проглашењем косовске независности.
Ране које су српском народу нанесене током НАТО агресије 1999. године, обавезују. Чак и хипотетички је недопустиво дозволити државном секретару САД да посредује у преговорима између Београда и Приштине. Посредник у преговорима може бити само онај чије ће посредништво поздравити обе стране. У сваком случају такакв посредник не може бити саучесник у ратним злочинима – бомбардовању суверене државе, уз кршење свих међународно-правних норми. Посредништво САД и ЕУ овде је просто незамисливо.
Као што је истакнуто приликом сусрета између Томислава Николића и Владимира Путина – преговори морају да се одвијају у оквирима ОУН-а. Ако је дат тај ниво (једино рационалан и максимално могућ), шта ће онда ту било какви “посредници” постављени у својству контролора у преговорима?
* * *
Министар одбране и потпредседник владе Србије Александар Вучић је изјавио да снаге КФОРА морају да остану на Косову и Метохији, међутим, морају да прекину обуку Косовских безбедносних снага. Ради се о томе да је НАТО после једностраног проглашења независности Косова, исто тако једнострано почео да преузима нове функције формулисане као расформирање Косовског заштитног корпуса и формирање Косовских безбедносних снага. То је толико далеко отишло изван оквира мандата КФОР-а, да је било потребно две године чекати на саветодавно мишљење Међународног суда од 22. јула 2010. године, по којој једнострана Декларација о независности Косова не крши међународно право нити Резолуцију 1244 СБ УН (током доношења ове одлуке дошло је до потпуне замене теза).
Питање редефинисања улоге и резултата НАТО снага (КФОР-а) у покрајини, потпуно је умесно и правовремено. По том питању Србија може у потпуности рачунати на пуну подршку Русије. На заседању СБ УН одржаном 17. јула 2012. године, представник Русије је јасно истакао неопходност разматрања “непланираних” питања, заправо: нанета сакаћења и убиство двојице Срба, које се догодило 1. јуна, приликом њиховог противљења да снаге КФОР-а разблокирају српске барикаде; убиство двојице Срба на Косову и Метохији 6 јула; спровођење специјалне обуке либијских и сиријских “устаника” на Косову и Метохији; вандалски испади према српским православним храмовима, који су учестали током лета 2012. године; истрага о пребијању Срба од стране Косовске полиције (претучено више од 50 људи), који су 28. јуна дошли на обележавање годишњице Косовске битке (1389.).
Москва још једном подвлачи: сваки покушај примене насиља у односу на Србе са севера Косова и Метохије, довешће до дестабилизације читавог Балканског региона. (3)
Напомене:
(1) http://wikileaks.tetalab.org/mobile/cables/10PRISTINA44.html
(3) Kosovo: August 2012 Monthly Forecast: Security Council Report// http://www.securitycouncilreport.org/monthly-forecast/2012-08/kosovo.php?print=true
Ана Филимонова: Српско-руска чврста основа на седам ултиматума?
понедељак – 24. септембар 2012 (Руска реч)
Ана Филимонова: Српско-руска чврста основа на седам ултиматума?
Споразуми које су недавно постигли Путин и Николић могу омогућити Србији сигурнију позицију у геополитичком координатном систему.
Недавни преговори председника Русије Владимира Путина и његовог српског колеге Томислава Николића имали су крајње конкретан карактер.
Првенствено се дискутовало о заједничкој делатности у области економије и енергетике. Постигнути договори ће омогућити да се у великој мери продуби економска сарадња између Русије и Србије. Такође ће бити створени услови за руске инвестиције у српску економију у области енергетике, инфраструктуре, банкарства и пољопривреде.
У сфери енергетике ће радови на великом пројекту изградње Јужног тока почети у децембру 2012. У оквиру инфраструктурних пројеката постоји основни уговор о финансирању реконструкције пруга Београд-Бар и Београд-Панчево. У банкарском сектору ће на јесен 2012. у Србији почети са радом Збербанка, највећа руска банка која ће бити финансијски мост између Србије, Русије, Белорусије, Украјине и Казахстана.
Збербанка је купила пословнице аустријске Фолксбанке ван Аустрије, које ће сада променити назив у Збербанка. То је почетна позиција за рад руског финансијског сектора у Источној Европи. У области пољопривреде за Србију се отвара огромно тржиште.
Треба истаћи да управо руско тржиште поседује кључне предности за српске компаније: оно нема тако строге правилнике и ограничења као тржиште Европске уније. За прошлу годину је између наших земаља остварен робни промет у вредности од преко две милијарде долара, али он има огроман потенцијал за раст.
Зашто је Србији потребна сарадња са Русијом? Претходна власт је оставила земљу у финансијској пустоши и довела је буквално на ивицу преживљавања. Спољни дуг износи преко 24 милијарде евра, што је више од невероватних 79 одсто бруто домаћег производа (ову бројку нећете често срести у српским медијима!), а унутрашњи дуг је већи од 15 милијарди евра и износи 55 одсто БДП.
Оваквим темпом пада економије Србија би до 2014. могла да се нађе иза Албаније. Ниво незапослености премашује опасних 25,5 одсто, а ниво инфлације у августу износио је 7,9 одсто, што представља више од „планираних“ четири одсто (плус-минус 1,5 одсто).
У таквим околностима посета Томислава Николића је економски мотивисана. Економију Србије треба буквално „одмаћи од амбиса“. Србији је хитно потребно најмање три милијарде евра да се не сурва у амбис тоталног банкротства.
Руске компаније НИС (51 одсто власништва припада Гаспрому) и Лукоил су међу првима приступили решавању социјалних проблема у земљи, али то није довољно. У овом тренутку Русија планира да издвоји за Србију кредит од милијарду долара за „крпљење рупа“ у српском буџету, који је претходна власт буквално разорила.
Такође треба истаћи да је претходна власт Бориса Тадића у великој мери саботирала реализацију постигнутих и склапање нових споразума са Русијом. Три године су безуспешно вођени преговори о предлогу да Русија постане стратешки инвеститор српског металуршког комбината Железара Смедерево.Претходни власник железаре америчка компанија Ју-Ес Стил (У.С. Стеел) довела је комбинат до тоталне пропасти. Подједнако су били безуспешни и преговори везани за Агробанку, за кредит од 800 милиона долара и реконструкцију српских пруга.
Договори који су постигнути у сусрету Путина и Николића посебно су перспективни ако се има у виду јединствена ситуација у Србији. Наиме, огромна већина њених грађана гаји симпатије према Русији. „Руско-српски односи развијају се у атмосфери великог поверења и крећу се узлазном путањом.
Планирамо да подигнемо наше односе на ниво стратешког партнерства“, рекао је Путин. „Разговарали смо о томе како да интензивирамо сарадњу да бисмо достигли ниво који заслужују наши добри братски односи“, додао је он.
Лидери Русије и Србије покренули су и најважнију „болну тачку“ Србије – питање Косова. Ставови по том питању су усаглашени: шеф руске државе прецизирао је да решење треба тражити на темељу Резолуције 1244, где УН треба да има водећу улогу.
Николић је потврдио намеру српске владе да дејствује у оквиру Савета безбедности УН. То је легитимна, регулисана међународно-правна позиција, која је координисана уочи планираних преговора између Београда и Приштине.
У светлу свега реченог прилично је зачуђујућа истовремена посета Александра Вучића Немачкој и проглашење Немачке за стратешког партнера Србије „без кога земља не може да опстане“. Резултат посете је, поред осталог, и договор са једном од најкрупнијих немачких компанија РWЕ о оснивању заједничког српско-немачког електроенергетског предузећа, и то без објаве тендера (за који би биле веома заинтересоване и Русија и Кина).
Познатих седам тачака којима је Немачка ултимативно условила почетак преговора о чланству Србије у ЕУ крше Устав Србије, подривају њен суверенитет и територијални интегритет, заобилазе међународно право и могу бити непремостива препрека за учвршћивање унутрашњих и међународних позиција Србије.
Сетимо се познатог принципа руског министра спољних послова кнеза А.М. Горчакова: „Наша спољна политика није имала других циљева, осим бављења унутрашњим пословима, и отклањала је све што би могло да их поквари“. Подсетимо се, такође, да је Немачка учествовала у војној агресији НАТО на СРЈ (без одлуке Савета безбедности УН), што је такође допринело поткопавању система међународног права.
Николићеве изјаве у Москви и Вучићеве у Берлину звуче контрадикторно. Нећемо нагађати које су изјаве искрене, а које декларативне. Истаћи ћемо оно најважније. Решавање косовског питања могуће је искључиво на темељу Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Уз јаку подршку Русије и Кине обезбеђује се чврста међународна позиција Србије у складу са међународним правом и Уставом земље.
Дакле, само у овом случају потврђује се намера нове српске власти да иде у правцу обнављања, очувања и учвршћивања српског суверенитета, територијалног интегритета и независности земље у најширем смислу. Изузетно чврст темељ за постизање тих циљева представљају завршни договори Вучића и Рогозина у сфери одбрамбено-индустријског комплекса и Николића и Путина у сфери економије.
Са друге стране, улазак у Европску унију је проглашен за приоритетни правац спољне политике Србије. Ако се узму у обзир све тешкоће системског карактера, које доводе Европску унију пред колапс, чланство у ЕУ заиста може да донесе Србији, поред постојећих, гомилу нових проблема. Очигледан пример су земље Источне Европе (термин се користи у геополитичком смислу). Који показатељи њиховог развоја у овом периоду показују да је ступање у Европску унију излаз из економских тешкоћа? Навешћемо конкретне бројке:
Rast spoljnog duga (u milijardama dolara)
| Pre stupanja u EU (2003) | Nakon stupanja u EU (2011) | |
| Mađarska | 42 | 146 |
| Poljska | 86 | 306 |
| Češka | 28 | 101 |
| Slovenija | 11 | 61 |
| Slovačka | 14 | 72 |
| Rumunija | 18 | 136 |
| Bugarska | 12 | 39 |
Porast nezaposlenosti
| Do momenta stupanja u EU | Nakon stupanja u EU (2011) | |
| Mađarska (2004) | 5,9% | 10,9% |
| Slovenija (2004) | 6,4% | 10,8% |
| Litvanija (2004) | 8% | 15,6% |
| Letonija (2004) | 8,9% | 13% |
| Estonija (2004) | 9,6% | 12,1% |
| Rumunija (2007) | 4,5% | 7% |
Porast siromaštva (život ispod granice siromaštva)
| Do momenta stupanja u EU | Nakon stupanja u EU | |
| Rumunija | 14,1% (2003) | 21,1% (2011) |
| Mađarska | 8,6% (1993) | 13,9% (2010) |
| Bugarska | 14,1% (2003) | 21,8% (2008) |
| Estonija | 5% (2003) | 17,5% (2010) |
Дакле, објективни подаци доказују да је приметан јак пораст негативних економских тенденција по свим кључним показатељима. Обзиром на кризу која је захватила и земље „првог ешалона“ Европске уније, све и да Србија добије дуго очекивано чланство, тиме може још више саму себе да „укопа“.
Осим тога, не забора-вимо ни војни аспект. НАТО предста-вља стуб безбедносне политике Европске уније. Још приликом сусрета мини-стара НАТО-а у Берлину (јун 1996) био је пости-гнут договор на основу кога ће се формирање система европске безбе-дности и одбране одви-јати у оквиру структура НАТО, што је омогућило европским државама да спроводе и сопствене аутономне војне опера-ције тамо где алијанса не жели да ангажује своје снаге директно. Овај договор је коначно допуњен 2003. и добио је назив „Берлин плус“. Операција на Косову и Метохији (1999) била је почетак формирања европског система без-бедности и одбране. За време бомбардовања СРЈ ступио је на снагу Амстердамски уговор о „акцијама хуманитарног карактера, очувању мира и управљању кризама“.
Суштина давања Европској унији широког степена овлашћења (осим у области политичких, економских и војних мера) је стварање „цивилних центара моћи за управљање кризама и њихово стављање на располагање НАТО-у“. Договор „Берлин плус“ доживео је свој даљи развој Лисабонским уговором и Новом стратешком концепцијом НАТО-а (Лисабон, новембар 2010). Сада примена „меке“ силе у комбинацији са „тврдом“ допушта НАТО комбиновање цивилне и војне активности обеју организација, што омогућава покретање ширих трансатлантских акција.
Таква политика Немачке и ЕУ логично и доследно се манифестује и у немачком ултиматуму од седам тачака, који се потпуно уклапа у представе европских владајућих кругова о геополитичкој будућности региона. Испуњавање тог ултиматума може да уништи српску државу, јер ће изазвати убрзану деградацију система власти и самог друштва.
Ултиматум показује да Србија нема никаквих основа за политичке комбинације са Берлином: јасно је да у постојећим условима Србија не може да се супротстави победницима. Али треба бушити мреже западних притисака, уцена и претњи. Излаз из овог дипломатског ћорсокака, у који су западни фактори гурали Србију још од распада Југославије, састоји се у формулисању геостратешке концепције Србије, засноване на њеним реалним државним интересима, као и на стварању механизама помоћу којих та концепција може бити реализована.
Све у свему, споразуми између Путина и Николића су темељ стратешког партнерства, које омогућава да Србија стекне чврст енергетски и финансијски ослонац и самим тим сигурнију позицију у геополитичком координатном систему и решавању националних задатака.
Ауторка је историчар и научни сарадник Центра за изучавање савремене балканске кризе Института за славистику Руске академије наука.
СНВ северног КиМ – Конфeренција за новинаре 24.09.2012
УТОПИЈА МАЛОГ СРБИНА ИЗ ЈУЖНЕ СРПСКЕ ПОКРАЈИНЕ (коју неки воле да зову република)
23.09.2012.
ФБ страница Глас Косова и Метохије
Ех да је ово нека земља, ко што није… Па да сабере свој народ на једну ледину, да се обрати с речима истинитим, како смо у гадним невољама, како нас је премало, а како је само Бог с нама и цео се свет надвио над нама да нас уништи… А онда би неки мали Србин рекао да то није баш истина. Реченица „само Бог“ је некако потцењивачка. Па зар нам треба неко више!
Па да посаветује свој народ да се дан и ноћ непрекидно по свим храмовима српским читају молебани, да се васпитавају деца да није глупо бити монах, него часно и предивно, па да су српске ћерке више сестре у црној ризи него блуднице по кафанама, а српски синови више часни оци, него кладионичари и пијанице…
Па да се цео народ учи војној дисциплини, војној техници, руковању оружјем, па да им се објасни прави смисао домовине, а не да се уче да се одшколују па у иностранство.
Србин би могао да своје градове украси црквама. Уместо да има 126 бутика, и на хиљаде кладионица, могле би да се граде цркве, па кад престане једна служба да почне друга… Да су вазда пуне молитве, не места за мису, разврат и пљачку народа…
Могао би Србин да уреди тргове, улице, паркове српским именима јунака и мученика, а има их Богу хвала, довољно, да нам се улице не зову по Кенедију, нити по Регану, нити по Викторији, Елизабети, нити по Лују пет-шеснестом, нити по Амелији Пулен…
Могао би Србин да научи своју децу да рано устају, да помажу по кући, да имају обавезе, да не ленчаре по цео дан и из обести се дрогирају, пију и блудниче… Па направи ти од њега, ње после поштеног човека, кад је накриво насађен…
Домовина није баш окружена свима који нас мрзе… Окружена је и неким пријатељима. Па ако нас мрзи Европа, и Америка, воли нас Кина, воли нас Русија, воли нас много Латинска Америка, па и Африка… Што не бисмо с њима сарађивали. Шта… Бразилске паре смрде, а Немачке миришу! Паре су паре! Средство, а не циљ постојања. Њима се купује храна, али она не купује наш живот…
Окренимо се многољудној Кини, па да им извозимо шибице, то је милијарду и по кутија дневно… Опет има и за нас доста.
Шта ће од нас увозити Европа?? Нашу здраву храну, а нама ће слати ГМО? Нашу бистру воду, за њихову мртву кока колу из рециклиране воде вц-а у Бечу? Шта нам она може дати сем презира?? За њу ћемо увек бити хорда Словена, која их је прашила вековима, па сад су се као издигли изнад нас …
Имамо Русију, па да јој извеземо по једну јабуку за сваког грађанина, ето нама 300 000 милиона продатих јабука, довољно да обновимо сва села…
Од Африке можемо да добијамо сво оно дивно воће, а да ми њима шаљемо жито…
А кад се мало дигнемо на ноге, моћи ћемо да више поштујемо себе. Кад децу учимо Христу, а не демонима, покемонима, дигимонама… Кад знају ко је вила Равијојла, а не вила Винкс… Можда нас и други почну поштовати, а не да нам говоре да смо „народ без идентитета“…
Уха! Тешка оптужба? А народ са идентитетом су им они који су до јуче имали односе са козама на планинама ??? Уместо да седимо и самосажаљевамо се, док људи, које је поставила Америка и Европа уништавају нашу домовину, хајде да све ове реформе, почнемо државним ударом!!!
Хајде да похапсимо све из владе, да врате све покрадено и да тај новац уложимо у своју мајку Отаџбину. Онда неће бити угрожен Србин у Призрену, већ ће се подићи војска, састављена од храбрих мушкараца и жена, па ће ослободити сваки кутак своје Србадије, па ћемо позвато браћу из осталих крајева, да нам се придруже, да се коначно обожимо, умножимо и за замљу ако треба, живот положимо!
За шта живиш Србине? Има ли твој живот сада смисао? Седиш ту пред тим ТВ-ом, лажу те и мажу, продају ти небулозе, а ти мислиш неко ће дођи и ослободити твоју земљу и само ти дати кључеве Призрена на руке. Сањај!
Твоји преци нису буљили у комп, тражећи партнерку за блуд … Него су часне жене женили, рађали синове и учили их о светости домовине. А шта је вама свето, сем долара?
Можда су еуропејци у праву… Можда су Срби народ без идентитета постали????
Хајде да се сакупимо, Богу помолимо, па да нас умудри којим путем да идемо… На колена Србине! Молитва за обнову твоје домовине почиње, а онда и пушку у руке… Угаси ТВ, он ти унапред говори да си изгубио, а да ниси ни пробао…!
У бој, Србине, у пуч!
Глобални сукоб у духовној сфери је почео – То је борба из које Србија, следећи ПУТИНА, не сме да изостане!
Путинов Нови патриотизам
„Од тога како се васпитава омладина зависи да ли ће Русија моћи сама себе да заштити и да буде богатија, хоће ли моћи да буде савремена и перспективна, да се успешно развија, а да истовремено не изгубимо себе као нацију, да не изгубимо свој идентитет у тешким савременим условима“, изјавио је Путин на саветовању.
Он је јасно подвукао да говори о теми која се односи на оно што је најважније – вредности и морална начела на којима Русија гради своју будућност. Међутим управо тај систем вредности трпи жестоке нападе. „Како показује и наше лично историјско искуство, културни идентитет, духовне и моралне вредности, вредносни кодови – све је то сфера јаке конкуренције, а понекад и поље отвореног информативног окршаја и добро изрежираних пропагандних напада.
Нису ово ирационални страхови, ништа ја не измишљам, то је заиста тако“ – истакао је руски председник. Он је упозорио и на покушаје да се народима широм света наметне туђа воља и један – искључив систем размишљања како би на тај начин били потчињени. Руски председник је посебно указао на чињеницу како је разградња националне, историјске и моралне свести довела до катастрофалних последица по читаве државе, до њиховог слабљења и коначне пропасти – губитка суверенитета и братоубилачких ратова.
Имајући у виду да Запад своју доминацију заснива на максими „завади па владај“ Владимир Путин је истичући да у Русији живи скоро 200 различитих националних, етничких и верских група које говоре на 173 различита језика, позвао све грађане на јачање патриотске свести и јединство: „Ми морамо да градимо нашу будућност на чврстом темељу, а тај темељ је патриотизам. Колико год да разматрамо шта би могло бити темељ и чврста морална основа нашег друштва, свеједно ћемо опет доћи до патриотизма. То значи на поштовању наше историје и традиције, духовних вредности нашег народа, хиљадугодишње културе и јединственог искуства заједничког живота стотина етничких група у Русији“.
Путин је направио јасну разлику између изолационистичког и „новог патриотизма“. По њему патриотизам изграђен на изолацији доводи до супротног ефекта у односу на жељени. Он не ојачава систем вредности на којем се заснива друштво, већ га напротив, слаби и лишава отпорности на различите врсте деструктивних идеја.
Није ни мало случајно што руски председник већ дуже време указује на потребу ангажовања целог друштва у обнови Русије и јачања духовних, културних и националних вредности. Читава стратегија САД и ЕУ се заснива на поништавању тих вредности зарад успостављања њихове глобалне хегемоније.
На Западу се већ одавно води рат против традиционалних вредности. На удару је посебно Хришћанство а од недавно и ислам. Европска унија која је по некима синоним за Европу својевремено је одбила да уврсти Хришћанство као вредност у свој Устав.
Иако европска цивилизација почива на три носећа стуба: грчкој култури, римском праву и Хришћанству (Православљу) Брисел то не прихвата. Ова чињеница указује не само на различитост већ директан сукоб два појма – Европа и Европска унија. За Вашингтон и Брисел Хришћанство није вредност, већ је проблем. Вредност представља њихов „нови пролетаријат“ који се по концепту твораца новог светског поретка заснива на националним, етничким, верским и „сексуалним“ мањинама, зарад слабљења већинског народа, као и на маси без националне и верске свести, опијеној најразличитијим и најбесмисленијим индивидуалним правима и слободама.
У ствари на Западу су у пракси заживела учења неких марксиста, док се у Русији одвија супротан процес. Антонио Грамши оснивач Комунистичке партије Италије који је боравећи у СССР-у „схватио“ да бољшевизам не функционише вратио се на Запад и осмислио читаву стратегију коју ће САД и ЕУ почети да примењују скоро пет деценија после његове смрти. Симболично Грамши је био уредник листа „Ordine nuovo“ (Нови поредак). Његова идеја је била деструктивна борба на духовном и културном плану.
Уместо да револуционари прво освоје власт и наметну своје вредности одозго, на Западу они прво морају да промене културу, а онда ћеим власт сама пасти у крило. Међутим за промену културе је неопходан „дуг марш кроз институције“ – уметност, филм, позориште, школе,факултете, семинарије, новине, часописе, радио итд. Једну по једну, треба их освајати и преобразити. Грамши је инсистирао да његове колеге марксисти образују популарне фронтове са западњачким интелектуалцима који су делили њихов презир према Хришћанству, и који су обликовали умове младих. Управо је ово модел на којем почива идеологија савременог Запада. Данас, у том делу света скрнављење фресака и икона са ликом Исуса Христа представља добру забаву и модерну уметност. Такође, холивудска кинематографија и уопште поп култура је већ годинама препуна антихришћанских порука. Читајући Грамшија знамо и због чега.
Међутим, Вашингтон и Брисел кроз различите субверзивне акције нападају и друге традиционалне религије. Филм снимљен у САД „Невиност муслимана“ је изазвао протесте широм муслиманског света. То им није било довољно па су медији провоцирајући муслимане, у Француској почели да објављују и карикатуре Мухамеда. На крају се испоставило да је творац спорног филма који вређа ислам радио за Владу Сједињених држава. [8]
Као што смо видели Запад у покушају да осигура своју планетарну доминацију води отворени рат у духовној и културној сфери. Њихово оружје је првенствено уперено у Хришћанство, али и у ислам. С друге стране Путинов нови патриотизам осликава стратегију Русије која тежи одбрани традиционалних вредности и Православља али и других традиционалних религија укључујући и ислам. Глобални сукоб у духовној и културној сфери је већ почео, само што овај пут има ко да се супротстави Западу, који је до сада несметано наметао своје идеје целом свету. Руски председник је први светски лидер који је формулисао концепт који се на глобалном нивоу супротставља деструктивној западној идеологији.
То је борба из које Србија следећи Путина не сме да изостане.
________________
Напомене:
1 http://eng.kremlin.ru/news/4405
2http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2004&mm=06&dd=19&nav_category=11&nav_id=143863
3 Грамши се представио Господу 1937. године.
4 Види: Патрик Бјукенен, Франкфуртска школа.
5 http://rt.com/art-and-culture/news/ecce-homo-restoration-fresco-638/
6 http://rt.com/news/prophet-film-protest-timeline-636/
7 http://rt.com/news/france-cartoon-magazine-freedom-490/
8 http://rt.com/usa/news/innocence-muslims-informant-nakoula-349/
СРБСКИ ЖУРНАЛ 