ПРИЧА О НАЈМЛАЂЕМ КАПЛАРУ НА СВЕТУ…
Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао: „Чико, све су ми убили…“. Мајор Туцовић га је питао: „Знаш ли да бацаш бомбе?“ Мали Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. Затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао: „Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?“
ПРИЧА О НАЈМЛАЂЕМ КАПЛАРУ НА СВЕТУ…
„Пре више од девет деценија завршен је I светски рат у коме је као војник учествовао и Момчило Гаврић. Већина Лозничана не зна ни ко је он, а камоли одакле је. А требало би јер је Момчило, најмлађи војник свих армија у Првом светском рату, њихов земљак рођен у Трбушници, код Лознице, испод планине Гучево. Нажалост лознички крај је сасвим заборавио овог несвакидашњег јунака.
У књигама је забележено да је Момчило Гаврић на почетку Првог светског рата имао непуних осам година. Он је из Трбушнице, села пет километара од Лознице, испод самог Гучева. Био је осмо дете својих родитеља оца Алимпија и мајке Јелене. Тада је био понос имати доста деце. Камо среће да је и сада тако у Србији.
У августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва. У једну рану зору почетком августа 1914. године, пијане Швабе убили су Момчилове, оца и мајку, сестре и његова четири брата. Мали Момчило заждио је кроз шуму и избио на врх Гучева. Наишао је на положај Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао: „Чико, све су ми убили…“. Мајор Туцовић га је питао: „Знаш ли да бацаш бомбе?“ Мали Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. Затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао: „Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?“
Цела чета искорачила је напред. Туцовић је одабрао једног дугајлију, Златиборца Милоша Мишовића. Пред поноћ је кренуо Мишовић заједно с малим Момчилом и затекао пијане Швабе како пред качаром Гаврића пијани шенлуче. Хитнуо је Мишовић једну бомбу, затим другу, трећа није била потребна. Тог тренутка мали Момчило је постао борац српске војске, дете Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Туцовић је наредио војницима да сваког дана малом Гаврићу дају да опали три пута из топа и тако свети своју браћу и своје сестре.
Дошло је повлачење преко Албаније. Милош Мишовић узео је Момчила под своју бригу. У Подгорици купио му је за последње паре један венчић од двадесет укљева и рекао му: „Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. Запамти добро, само једну ако хоћеш да преживиш“. Момчило га је послушао, а онда већ када су прошли Скадар рибица више није било. И Мишовићу, кршном Златиборцу, почело је да понестаје снаге. Једне ноћи док су чучали поред ватрице рекао је малом Момчилу: „Синко, бојим се да и ја нећу моћи више. Ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге…
Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље“. Вукао је Мишовић малог Момчила, посртао, тетурао… Глад и зима сломили су кршног Златиборца. Није могао даље, паде у снежну пучину… Момчило стаде и даде му руку… „Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене…“ Момчило се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке: „Чика Мишо, ја нећу даље… Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом“. Како да умре дете? Видевши да ће мали Момчило умрети, Милош Мишовић скупи снаге, усправи се… Посртали су Милош и Момчило, бауљајући тих задњих десетак километара испред Драчког пристаништа. Касније на Крфу малом Момчилу пришили су по једну звездицу на нараменицама… Тако је деветогодишњи Момчило Гаврић постао најмлађи каплар на свету.
– Мали Момчило је са својим пуком пешке прешао Албанију и стигао до Крфа, издржавши као десетогодишњак оно што многи одрасли нису. Био је најмлађи каплар на свету. Учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а Војвода Живојин Мишић га је унапредио, па је као дванаестогодишњак имао чин поднаредника. Чекајући пробој фронта и повратак у Србију, описменио се, а после рата је отишао у Енглеску, где је завршио гимназију и 1921. се вратио у Београд. Упознао сам га 1987, када је присуствовао отварању Музеја Јадра у Лозници, где се у сталној поставци налазе и његове две војничке фотографије – каже за наш лист историчар у овом музеју Горан Вилић.
Вилић каже да кад посетицима музеја говори о Првом светском рату, посебну пажњу увек посвети причи о Момчилу Гаврићу. У Београду је живео све до смрти, 1993. године. Његова ратна судбина је „јединствена у свету” и „заслужио је да га се данашње генерације сећају”.
Нажалост, данас ниједна од око 250 лозничких улица не носи име Момчила Гаврића, ниједна школа или установа се не зове по њему, а нема ни споменик. Најмлађи каплар на свету је у његовом завичају и својој држави незаслужено заборављен.“
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
O Bože mili pa ni u školi se o njemu ne uči. Nikad nisam čula za ovo hrabro dete, do evo sad. A toliko silnih istoričara sam slušala. Strašno.
Жалосно је што заботавимо најбоље наше. Заборављамо и не памтимо оно што нас је , некада чинило великим и јаким , чега су се и јаки плашили. Данас је малдима историја последња брига.
Док се не сетимо јунака, који храбро бранише нашу родну груду нема нама бољега. Зар су неке певаљке за једнократну уотребу и криминалци, лопови и тајкуни идоли наше младежи а не овакви??
Понекад ме је срамота што не могу да променим ствари у укажем на праве вредности.
Молим се драгом Богу да се много тога промени и да ценимо претке, поштујемо садашњост али и улажемо и будућност, светлију и бољу.
Нажалост сво ово почиње од кад су насилно преузели власт они за које историја света почиње од 1937. када Тито долизи на чело њихове сатанистичке организације. Ова прича нам осветљава бар три хероја коју заслужили да уђу у незаборавник Србског народа. наредник Момчило Гаврић, мајор Сретен Туцовић ( да га не памтимо само по млађем брату ) и Милош Мишовић.
Нема ту разлике, Вама прича почиње 1941 када сте побјегли у брда и тамо водили рат. Исти сте као и ови из 1937. Историја моје Србије је пуно старија и досеже далеко , далеко , тамо негде 1000 г.пне. Ниси ти крив. Добро је да водимо рачуна и да једни друге опомињемо и исправљамо. Шта је било , било је, треба да памтимо, а ове ХЕРОЈЕ а таквих је у Србији, Црној Гори, Босни било на претек 1914-1918 . И зато трба да се отклонимо од Милошевића, од Вука (посебно њега), од Николића и од Тадића , да схватимо да смо довољни сами себи, јер живимо на простору где може да све роди и где има Воде.
Напред Србијо.
А који су то они?! Који су побегли у брда?!? Шта је Србија била цело своје постојање док не дођоше они злотвори 45-ете? Погледај само државни грб, и прочитај речи државне химне(у оригиналу)… Вратимо краља време је!
Neko rece da je mladima danas istorija poslednja briga. Tacno jer u toj istoriji se ne spominju sudbine onih malih i obicnih ljudi bez kojih nebi bilo ni velikih vojskodja. A svi smo mi mali i obicni ljudi i istorija pripada najvise nama jer je mi i gradimo. Ali istorijska nauka nas ne uci tako, pa nam je i daleka a cesto i lazljiva.
НИСУ МОМЧИЛО ГАВРИЋ, КАО НИ 10 ГОДИНА СТАРИЈИ ГАВРИЛО ПРИНЦИП, ПОКРЕНУЛИ 1. СВЕТСКИ РАТ. Светски моћници, представници „новог светског поретка „тог времена, су Момчилу уништили фамилију и уместо играчака и оловака, утрпали пушку и бомбе у руке. Уместо у школу уписали га као редовног полазника рата.
Виновници рата нису адекватно санкционисани, зато је уследио и 2. Још крвавији…и сви ратови након 2. Светског рата. Нама су ратови правили страхоте.. За неке познате и светски угледне фамилије и кругове, ратови су пословни подухвати. После 1. Светског рата из Лондона , један финансијски моћник је написао свом брату : „Драги брате, 1. Светски рат је завршен, шта ћемо даље ?“
BL
Narod koji zaboravlja svoju istoriju zakonom zivota osudjen je zato da je ponavlja dok se ne opameti. To je bas ono sto se sada desava sa nama SRBima koji su izrodili djecu junake koji po svojoj hrabrosti i SRBskom rodoljublju i Bogoljublju nisu u nicemu zaostajali za odraslim SRBima svoga vremena. Svima njima znanin i neznanim na celu sa Momcilom Gavricem neka je od nas SRBa vecna hvala, a od Boga nebeska nagrada, za njihovo svako dobro koje oni ucinise u zivotu svom za nase voljeno i Bogu drago SRBstvo. Amin. Boze daj SRBima naseg vremena, da takva djeca i junacki borci za spas i vaskrs SRBstva i SRBije, budu SVIM SRBIMA SVIJETA svjetli i plemeniti primjer u zivotu, a ne Paja Patak, Mirko i Slavko i ostale izmisljotine komunista i belosvetskih otpadnika od pravde i istine!
СРБине Светосавче,
лепо збориш, речи ти одјекују на прави начин али боде очи да не пишеш СРБским писмом већ користиш ‘то’ што су нам подвалили и још увек подваљују!!!
Нека је вечна слава Момчилу Гаврићу и осталим срБским јнацима!!!
Јован Беговић
Ne želim druge da povredim ako kažem, da još postoje tragovi istinitih priča o gašenju Srbije, počev od 1903 godine. Moji su platili cenu što su Srbi, ja još otplaćujem, a mlađi neće imati priliku za plaćanje, ni za predstavljanje da su Srbi, u svojoj državi Srbiji.
Nažalost od istih tih Gavrića je i ovaj koji je sada u zatvoru u Južnoj Africi (Arkanov ubica).
Драги пријатељи поседујем књигу о малом-ВЕЛИКОМ јунаку Момчилу и топло је препоручујем.
Ја сан је купио на сајму књига па ево пар података:
Најмлађи каплар на свету … издавач : Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд, година: 2008
Уз поздра: Догодине у Прозрену
Сутра у Призрену, догодине у Книну !
nemam reči, sramota za Srbiju da zaboravi na takvog junaka , ali nije on jedini imali smo mnoge,.ali bi ovo trebalo da se ćuva od zaborava. Danas na žalost mi pljujemo po našim junacima.Gde se krećeš Majko SRBIJO i šta tražiš tamo gde ti nikad nije bilo mesto.
Стаде ми срце. Нисам знао. Хвала.
ima dosta pozitivnih komentar,u jednom komentaru lepo pitanje,gdese kreces majko srbijo, da sve padne u zaborav,da postanemo nacija bez proslosti i istorije,ko to nije imao nema ni buducnost, mozda zelimo postati neki van zemaljci.
Sramotaaaaaaaaaaaaaaaaaaa. Da o ovom detetu ne saznas iz skolskih knjiga gde mu je mesto. NAjbitnije je da ucimo o gradjanskom ratu u americi i ratu plemena u Africi a svoje istorije kao da se stidimo. Nije ni cudo sto nam ovako ide.
Ovaj mali kaplar nije samo dete..Ni samo junak..Ni samo primer na koji se treba ugledati,secati ga se s ponosom i divljenjem..On je nesto sasvim drugo..Nesto sto nadrasta i vreme i ljudsko poimanje prolaznosti zivota..Zivota kadrog da spozna najdublje ljudske tajne sto ih bozja rec zavetova jednom malom narodu..On je DUH SRPSKOG NARODA otelotvoren u jednom prolaznom,telesnom obliku..Ali vecan i nepobedan kao i sam Narod Srpski sto je kroz magle vekova u sebi sazeo i sredsredio snagu vere,i hrabrost ljudsku..Prosavsi kroz najveca iskusenja,kroz koja je ikada bilo moguce proci stazama slave…A sta drugo i ocekivati od Srpskog roda…?
Жалосно Србијо … треба Република Српска да стави име улице по малом(највећем) Србину да би се ви опаметили и као и сваки пут учили од Републике Српске како се Србује и како се брани држава и одржава традиција … БРУКА !!! СЛАВА МОМЧИЛУ !!!
На овакав текст сваки коментар који има идеолошку позадину било комунистчку ,ројалистичку или републиканску нема никаквог смисла ово је чисто витештво и Обилићев и Лазаров завет и зрно соли да се читаво српство њоме осоли и зрно семена Св.Саве из којег може све да никне и пшеница и кукуруз и разно воће а понајвише ЉУДИ хришћана . Вечан је Момчило Гаврић и његови саборци Гаврило Принцип, вечан је Бошко Буха и остали знани и незнани браниоци и страдалници за Државу српску .Живела Србија.
Збирка песама, „Из народа, за народ” прикупљена је и написана од испеваних песама народних песника. Срба из различитих средина и крајева широм света, где живе и раде и данас њихови потомци: православне, католичке и мосломанске вере.
Песма је радост, непроцењиво благо, које нам увек душу и срце весели, а нарочито у далеком свету. Божији благослов – душу ми блажи у помоћ ми прискаче и мом народу ме приближује. Учи нас да се зло и тешкоће забораве, а радост и срећа да се узима и има.
Ова збирка песама је много вредна. Како? Зашто? Одговор је веома једноставан: садржај је вера, знање и мудрост Срба. Није битно само открити истину, него треба тежити према њој, и спознати је. Песме које су сакупљене у овој збирци чине једну целину са народних весеља, свадби, слава, прослава, и сврстане су у део којег смо назвали „Љубавне, винске и друштвене песме”. Песме које су настале у борбама, ратовима, одбранама и победама, сврстане су у део „Песме из народа, и за народ”, по којој је и ова збирка добила назив. Трећи део сачињавају песме које се изводе у цркви, служби, и прославама „Песме Богу и роду”. Оне које имају посебан значај и улогу у духовном животу Срба православних, католика и мосломана, данас муслимана, односно бошњака.
Песма је наш бесплатни учитељ који нас увек учи и весели. Ово није учитељ који те учи у школи. Овога учитеља са собом у свом разуму, души и срцу увек носиш. Он ти у самоћи, али и у весељу може помоћи.
Добро учинити, значи да се човек на малом делу покаже као и на великом. Човек који и мала дела чини, он ће и велика када буде могао, када буде духовно и материјално способан. За мала дела свима онима који су ми помогли велико им хвала, нека им се душа срећом и благословом напаја.
Предходне наводе поткрепљујем књигом која има 618 страница и садржи доказе, документе којенису биле доступне многима…
Али има доста Срба који су покушали да открију “ИСТИНУ“, али такви су бачени на зид “СРАМА“…
Ево једног примера данас…
Srpskohrvatski se navodnici „ ” postavljaju tako da se prvi stavi ispod razine teksta, u razini zareza, a drugi iznad razine teksta, u razini izostavnika:
Питам се до кад ће да нас залуђују да причамо неки језик који непостоји, да пишемо како се не може писати. У Србији наводници се пишу и доњем нивоу речи, док у Хрватској се пишу у горњем нивоу реченице…
Питам се дал да пишем доле и горе, односно да постави и доле и горе јер је тако најисправније… Јер тврде још да говоримо српскохрватски…
Док у Хрватској се никада није говорио овај или хрватскосрпски језик.
Шта је то???
Срби дозовимо се памети и мудрости, одбацимо лицемерје и лукавство, јер у Србији владају особе, а не лица. Добро размислите шта пише, јер то нас води у пропаст и суноврат…
Навешћу и пример демократије:“Никаква права у дипломатији, државном и политичком врху Србин који је рођен у Србији нема у суседним Републикама, данас државама, а ако тамо борави и ради мора да плаћа 2,5 ЕУР. као неризидент. На супрот томе из других република њихови држављани имају сва могужа права. Од радника до председника, министара, и ко зна још којих радних места у амбасадама и дипломатским представништвима. Зар смо ми грађани другог реда у својој отаџбини. Док сада Србин који је рођен у Србији, може бити само радник наравно, ако му и то допусте.“ Размислите и отрезнимо се…
Поштујмо достојно наше јунаке, наше патриоте, наше Свеце…
Ако то не учинимо данас, ни нас неће имати ко да поштује…
Навешћу и пример демократије:“Никаква права у дипломатији, државном и политичком врху Србин који је рођен у Србији нема у суседним Републикама, данас државама, а ако тамо борави и ради мора да плаћа 2,5 ЕУР. као неризидент. На супрот томе из других република њихови држављани имају сва могућа права. Од радника до председника, министара, и ко зна још којих радних места у амбасадама и дипломатским представништвима. Зар смо ми грађани другог реда у својој отаџбини. Док сада Србин који је рођен у Србији, може бити само радник наравно, ако му и то допусте.“ Размислите и отрезнимо се…
Поштујмо достојно наше јунаке, наше патриоте, наше Свеце…
Ако то не учинимо данас, ни нас неће имати ко да поштује…
НАПОМЕНА: Извињавам се због штампарске грешке у речи “могућа“. Грешке су стварне и могуће када немаш тастатуру ћирилицом. Имао своје писмо, имамо свој језик, а морамо да слушамо ткз. језик из хрватске, босне и херцеговине, или црногорски. Дал је то исправно???
Докле ћемо бити глуви и слепи???
Ovaj podatak nisam znala, iz Loznice sam. U vreme kad sam ja učila školu istorija se u školi učila samo od brozovog vremena.Sve bitke smo morali znati al Solunski front ne. Neka je večna slava svim srpskim junacima od Kosova pa do danas.Amin
Текст је одличан, али има неких чињеница које треба проверити:
1. Артиљеријски пук I позива из Дринске дивизије I позива није био 6. (шести). Овај пук је имао три дивизиона 1, 2. и 3. дивизион, сваки је имао по три батерије (1,2,3,4,5,6,7.8. и 9.батерија). Командант пука је био пуковник Драгомир Стевановић, а не мајор Стеван Туцовић, који је вероватно био командант једног од наведених дивизиона. Речено је у тексту да је мали Момчило, после убиства његове фамилије од стране аустроугарских војника, на врху Гучева прнашао 6. артиљеријски пук ? Молим вас, па не може таква јединица да се поставља на врх планине ?? Вероватно је негде у селу Трбушница, у подножју Гучева, нашао неку од јединица, које су биле у саставу артиљеријског дивизиона којим је командовао мајор Стеван Туцовић.
2. Али, питање је и ово све да ли је тако било, што се тиче артиљеријске јединице коју је нашао Момчило? Ако прочитате литературу из перода када се одигравала Церска битка, на том простору испод Гучева није била Дринска дивизија I позива. Из артиљеријског пука I позива из Дринске дивизије I позива, 2.артиљеријски дивизион је био на десној обали Јадра као ојачање III прекобројног пука, 3.дивизион је био на левој обали Јадра као ојачање Дринске дивизије II позива. А, 1,дивизион, још на почетку рата, после мобилизације са њим је ојачана Комбинована дивизија I позива !