Изјава Премијера и Министра унутрашњих послова Републике Србије Ивице Дачића о подели Косова као једино могућем реалном решењу косовског проблема, може да узајамне односе у троуглу Београд, Приштина, Брисел покрене у новом правцу.¹

27.09.2012. Фонд стратешке културе, пише: Петар Искендеров

Као што је познато, ту идеју је лидер социјалиста први пут обзнанио још 2011. године, на дужности потпредседника владе у кабинету Мирка Цветковића. Од стране ЕУ није било спољних реакција, а тадашње власти Србије су дату иницијативу оквалификовале као лично мишљење самог Дачића. Међутим, данас се ситуација у кризом захваћеној ЕУ развија на тај начин, да предлог о “преформатирању” Косова може да добије подршку реда европских држава.

Идеја о подели Косова спада у домен “Реалполитике”, која своје историјске корене вуче још у XIX век и Берлински конгрес из 1878. године. Управо тада су велике државе биле први пут у позадини војно-политичких догађаја који су се одиграли у региону – устанака и ратова. Као резултат тога унесене су суштинске корекције у претходни принцип очувања статус-кво и уведен је у дејство систем “уздржаности и равнотеже”, који је између осталог садржао у себи и територијалне компензације и административно-политичку поделу територије, која је раније сматрана јединственом целином (у првом реду Бугарске). Као резултат тога, у Балканској регији је све до 1912. године, очувана одређена стабилност, а становници Балкана су имали миран предах који су искористили како би се учврстили како у економском, тако и у војно-државном смислу.

Ханс Моргентау, један од водећих спољнополитичких аналитичара у САД, оснивач школе прагматизма и политичког реализма, једном приликом је приметио да процес национално-државног опредељења може да има бесконачан карактер, пошто “угњетачи” и угњетавани” периодично мењају своја места. Отуда потичу и стварни и имагинарни појмови о “историјском реваншизму” и “успостављању историјске праведности” – који постоје код свих народа увучених у међуетничке сукобе. Због тога је једина могућност да се заустави рушилачки процес бар у догледној будућности и тако се стабилизује ситуација, спољно мешање и стварање тог самог система “уздржаности и равнотеже” на коме је саграђена “Реалполитика”. “Процес националног ослобођења мора да се у неком моменту заустави и тај моменат се одређује не логиком национализма, већ конфигурацијом интереса и сила између владара и његових поданика, а такође и међу супарничким нацијама” – указао је Моргентау.²

Ако размотримо данашњи међународно-правни ћорсокак око Косова управо у горе указаном контексту “Реалполитике”, тада треба признати да код ЕУ и других светских играча постоји неколико модела којима се обезбеђује то исто “дугорочно решења” косовског проблема, за које ратује српски премијер.

Овде се може говорити о минимум два сценарија. Први претпоставља поделу Косова де факто, са успостављањем у северним рејонима пуноправне српске администрације и ликвидацију контролно-пропусних пунктова на административној граници са остатком Србије. При том и данашње власти у Приштини и српски органи самоуправе, строго делују у складу са одлукама СБ УН и у оквирима програма убрзања интеграција Србије и Косова у ЕУ. Ова интеграција треба да се одиграва истовремено. Тада финансијске и правно-економске норме треба да буду раширене по целој територији Србије и покрајине Косово и Метохија, укључујући и северни рејон. То ће омогућити да све стране које су увучене у конфликт приступају нормализацији узајамних односа али сад већ у оквиру ЕУ, уз руководећу улогу УН у регулисању косовског проблема. Реализација сличног модела у пракси, може се показати ефикаснија чак и од пријема Републике Кипар у ЕУ 2004. године, која не контролише северне рејоне острва.

Друга варијанта поделе Косова – више не de facto, него de jure – подразумева реализацију свеобухватнијег модела регулисања који у себе укључује и национално-државно преформатирање не само Косова него и других региона Балканског полуострва у којима живе Срби и Албанци, укључујући уз одређене услове и Босну и Херцеговину. Сличан сценарио може добити спољну подршку како руководства Републике Српске, тако и албанских лидера. Један од лидера Албанаца у Прешеву и председник Демократске партије Албанаца у Србији Рагми Мустафа, већ раније се изјашњавао у корист “размене територија” између Београда и Приштине. Он сматра да се три јужносрпске општине у којима живи већинско албанско становништво, “требају присајединити Косову”, док се истовремено “север Косова мора присајединити Србији”.³

Ипак, реализација овог споразума подразумева изградњу нових међународно-правних норми на Балкану, на нивоу ОУН, као и на основу одржавања међународног форума по обрасцу Берлинском конгресу из 1878. године. Овде се између осталог ради и о одустајању међународних институција од реализације политике, која предвиђа решења политичких и социјално-економских проблема сваке од балканских држава појединачно, неповезаних једних са другима. Професор грађанског права на Универзитету у Приштини Енвер Хасани, једном приликом је сличну политику назвао “фокусираном на државе” а не на територије.⁴

Једнострано проглашена независност Косова из 2008. године, унела је у ову концепцију одредбе о “уникалности косовског случаја”, што у пракси није ништа друго него “двојни стандарди”. А још средином 1990-те године, председник турске агенције за Међународну сарадњу у Анкари Умут Арик, исправно је упозоравао да се не може говорити о стварању безбедносног система на Балкану све до тренутка када се “решења која се тичу националних држава могу прихватати и разматрати само у једностраном поретку”.⁵

Узимајући у обзир кризу у ЕУ, ћорсокак око ситуације са косовским Србима и јачање албанског национализма, међународни посредници балканског регулисања могу бити принуђени да пређу на политику “фокусирану на територије”, која регион не посматра као свеукупност држава у њему, него као систем територија који се налази у динамичком кретању и који је због тога способан за преформатирање.

Сличан развој догађаја између осталих прогнозира и Национални обавештајни савет САД који Балкан сматра важним саставним делом “дуге нестабилности” који обједињују земље “најизложеније конфликтима”.⁶ Задатак Србије је да оперативно прорачуна опције попут поновног преформатирања Балкана и да између њих одабере оне које у највећем степену одговарају њеним национално-државним интересима.

 

1 DPA 212023 GMT Sep 12 22.09.2012 00:25