Читајући београдске новине, неупућен би стекао утисак да Србијом цветају руже, шетају тзв. старлете које је прост народ некад звао другачије, а у редовима пред ћелијама стоје бивши министри.

06. 10. 2012. Вести,пише: Милан ЈОВАНОВИЋ

Ах, да, откривају се и друге ексклузивне бомбе, на пример да је садашња народна посланица некад на сајму аутомобила показивала међуножје, и то онако – на извол’те. А, на опште одушевљење мушког рода који је напасао очи и празнио батерије мобилних телефона снимајући стидне пределе будуће народне представнице.

Те новине, иначе, обично стоје поред рафова на којима нема уља, нема шећера, нема много чега. Нема хлеба, али има медијских игара, а на позорници главни јунаци естрадни крештавци, полупроститутке из џет-сета и љубавни јади новокомпонованих звезда.

И тако дан за даном, што би рекао Бранко Коцкица, све док не дође јесен и време за педербал са шетањем и пуцањем. Те педерска права јесу услов за Европу, те нису. Од „тражимо да јавно изразимо своја људска права“, до „добићете батине, педерчине!“ Од Дачићевог „изем ти Европу где је геј парада улазница“ до Дачићевог „безбедност изнад свега, победила је држава“…

На ступцима и екранима парадирају Наши, а богами и Њихови. Потежу се вербални топузи, једни машу иконама, други Христом кога мази дечко, а у визији чувене шведске уметнице за коју ни њена фамилија не би чула да није болесног приступа вери и уметности.

За то време, сироте бакице и њени вршњаци по десет пута обилазе око витрина као маче око џигерице коју чува лично Кербер. „Пипните слободно то месо, неће вас појести! Као, уосталом, ни ви њега“… говорио је давно мудри, на жалост покојни Душко Радовић.

Народу коме и хлеб полако постаје луксуз преко главе је и педераша, и вип-проститутки, пијаних водитељки и дрогираних естрадних уметника.

 

Али, то српски медији, кобајаги, не виде, ружичаста шема прелила се преко страница новина: некад је био само један Жељко, духовни тровач, сада су се намножили као гамад.

Крче и тим тзв. новинарима и тим тзв. уредницима црева, не сумњамо. Ваљда је и њима лакше да завире у међуножје народне посланице, него у свој новчаник, тако се ваљда завара глад, бар накратко.

У овакво зло доба, кад гладнима треба објаснити да им је, уствари, лепо, згодно дође, на пример, повратак кнеза Павла у отаџбину. Све некако мирише на старински гламур, те старе заставе, постројени гардисти, посвађана династија, баш као у Бакингемској палати.
С тим што наша династија нема снајку која би се на јахти неопрезно разголитила на радост папараца, а на ужас краљевског двора. Ми смо принуђени да се задовољимо међуножјем обичне смртнице, па макар она била и из скупштинских клупа.

Док не дође оно време кад човек, великом муком натеран, дође на пумпу:
– Сипајте ми три деци бензина и две-три капи уља, молим.
– Још нешто? – иронично пита пумпаџија.
А сиромах се зацрвени:
– И ако Вам није тешко да ми прднете у гуме…

Мада, кад се мало боље размисли, можда и ова наша беда има везе и са кнезом, и са гејашима, и са оскрнављеним Христом. Можда смо на ове гране и спали зато што смо одавно пљунули на све вредно, што је Исуса бранила шачица клинаца, а антихришћански перформанс две хиљаде љутих полицајаца-оклопника.

Што нисмо знали да устанемо кад је требало и да домановићевске вође на које смо осуђени натерамо на прави пут.

Ко се помири са тим што му отимају Косово, тај мирно гледа и кад му отимају хлеб.
Тако то, на жалост, иде.