Пише. Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

Када пут нашег Космета пођемо, једног дана, некада, икада…

А пут Космета нашег, не сумњајмо, морамо поћи, када –тада

Да бисмо игде стигли ми беспутни потомци његови,

Када на Косметску страну пођемо, ако икада кренемо да игде стигнемо

И у завичај наш вечни дођемо, налик њиховом или било чијем, не мари

Јер у завичај свој свако стигне, ма одакле кренуо, ма где се упутио, и ма којим путем ишао

Завичају налик њиховом или било чијем јер се завичаји тишином једначе када се кришом за њима плаче

Када на Косметску страну пођемо, на пут далек колико је далек почетак света

И пут кратак колико је срце од длана подвојено

Када на ту страну пођемо, и не рекавши где идемо, и у завичај наш дођемо

Јер њега не можемо мимоићи нити у неки други, не дај боже, туђи, стићи

Не оклевајмо да ћутимо као што никада нисмо

У завичај се одлази да би се ћутало све што има да се говори

И не говори