Шиптари су најконтраверзнија етничка група на српском националном простору. Они представљају најневероватнију мешавину народа проистеклу из остатака римских сточара, тешких физичких радника и робова, затим арнаутизованог српског и грчког становништва који су спас од терора поробљивача ових простора налазили у приклањању овом етносу. Основну групу овог етноса чине римски заробљеници са разноразних ратишта, који су у једном од римских ратних похода доведени на простор садашње Албаније где су остали до данашњих дана. Поразом римске легије која их је довела на ове просторе, они су као цивили постали слободни. Пошто су генетски, етнички и је-зички чинили чудесну мешавину, трудили су се да се међусоб-но споразумевају латинским језиком, онако како су знали и ко-лико су га разумели. Тако је произведен хибридни „Албански језик“ који нема никакве везе са Албанијом на Кавказу из које су наводно дошли на балкански простор. Да је тако Албански језик би спадао у исту групу са Турским, Мађарским и Финским а не у групу Романских језика. А да су староседеоци Балкана као Срби онда би се на простору и од Трста до Скадра гово-рио Латински или Шиптарски а не српски. Као основа садашњег шиптарског језика користи се књижевни опус једног броја „Албанских“ писаца, који сами за себе кажу да су у потпу-ности свесни свог српског порекла и да се осећају искључиво као Срби, због чега су им албански националисти и екстремисти небројено пута угрожавали живот.

Прво прикључивање Српског народа овом етносу усле-дило је када је Византија са Немањићима кренула у радикалну христијанизацију Српског народа. Христијанизацију народа ко-ји је натуцао латински језик, Византија и Немањићи су смат-рали правом и обавезом Рима и отуда је један део овог етноса примио католичку веру, без много обавеза и насиља. Међутим основна карактеристика овог етноса робовског и слушког порекла је приклањање окупаторским силама и слугарски однос према свим новим господарима. Због тога су сви Луциферови синови који су освајали наше просторе у Арнаутима имали си-гуран ослонац и сигурног савезника за уништавање српског народа, српске вере и српских држава.

Приликом успостављања равнотеже византијских и срп-ских снага на Балкану један број Арнаута приклања се православљу. Међутим, Отоманском окупациом Српске државе они се масовно окрећу исламској вери и исламизацији личних имена. У време отоманске власти један део српског живља потра-жио је спас у овом етносу који је невиђено лојалан Турцима уживао њихову значајну наклоност. Доказ овог невероватног разрођавања српског народа су и садашње српске етничке ску-пине са арнаутизованим и исламизираним именима које још увек говоре старосрпским језиком у својим изолованим насеобинама попут Горанаца, становника Призренске Жупе, затим још неколико таквих групација у самој Албанији које броје ви-ше десетина хиљада становника. Садашњи јастребови Алије Изетбеговића их својатају и призивају у новопроглашени Бошњачки национални простор што их наводи у нова беспућа која само убрзавају њихову арнаутизацију. Овоме свакако огроман допринос даје и Византијски став који сумануто и самоубилачки бранимо и који нас је готово довео до самоуништења, – да су Срби само они који су примили хришћанску православну веру. У овом тренутку врши се насилна алба-низација њиховог језика од стране великоалбанских наци-оналиста који нису свесни да се управо налазимо пред великим албанско-абанским расколом у коме ће они сами уништити све што су као хибридна етничка заједница створили. Због чињенице да се ради о генетској, језичкој и етничкој мешавини од ко-јих ни једна карактеристика није доминантна на Божијем путу, већ представља само ново настојање да се прилагоде новим моћницима и окупаторима ових простора, у тренутку када Луциферова снага новца у њиховим рукама надјача њихов стваралачки потенцијал на Божијем путу, чиме ће почети ве-лика међусобна пљачка и отимачина, они ће ући у беском-промисан међусобни обрачун у коме ће свако у сваком препознати припадника непријатељског табора, што ће њихову шизофренију довести до највишег стадијума, а луциферовим синовима дати оправдање за раздржављење и увођење при-нудне управе као на Орвеловој фарми. Једини излаз из ал-банског ћорсокака биће им приклањање свом матичном народу у циљу преживљавања духовних и материјалних „благодети новог светског поретка“.

Један број Грка, нарочито у јужном делу садашње Алба-није такође се арнаутизовао из истих разлога као и Срби. Међутим задојени вековном византијском мржњом према Српском народу и потребом разарања српских националних интереса на Балкану, водећи јастребови садашње политичке елите Албаније су управо грчког порекла; доказ томе је и њихово занемаривање чињенице да Срби као народ никада нису били непријатељски настројени према албанцима као етничкој групи већ искључиво према окупаторима ових простора, према којима су албанци по правилу били лојални као према Турцима, Немцима или пак Италијанима. Какав је данас њихов однос према промотерима „новог светског поретка“, није ни потребно коментарисати. У овом тренутку они су ближи Луциферу и од самих луциферових стегоноша, по чијим налозима и касапе српски народ и срп-ску државу.

Највећа шиптарска грађевинска достигнућа су параноич-на изградња бетонских бункера широм Албаније за потенцијалну одбрану од потенцијалних напада на њихову државу, који се историјски никада нису ни десили, а на Косову и Метохији то је до перфекције развијен нагон за подизањем високих оградних зидова око својих дворишта. Овај нагон развијен је из оправданог страха да се домаћини не врате и не истерају их из својих, српских кућа, које су напустили у великој сеоби Срба предвође-ни патријархом Арсенијем Чарнојевићем, а у које су се Шипта-ри уселили уз велику турску наклоност. На напуштена српска имања и у нетакнуте српске куће, Арнаути су дошли из планинских предела садашње Албаније, као исламизирани и невиђено лојални турским окупаторима. И дан-данас Шиптари на Косову и Метохији и у Македонији подижу зидове страха око туђих кућа у које су се настанили, као лисице у напуштене вучије јазбине, које на тај начин желе задржати за себе.

(Одломак из књиге ШИЗОФРЕНИЈА)