Милану Србу са Стриборије

 

 

 

Данас ме походи пријатељ од СрбИрије –

Северне Земље подно Белог и Пурпурног горја на Пупку Стриборије, где миришу снези и кедри кад крену воде пролетње, и кад набујају потоци и реке ширином несагледних поља што узлећу пут неба плавет-зелено-рујна, разливајући се и распршујући у тајинствене вагре поднебесја, с вечери у сутон румен, љубичаст и зимзелен.

У врту за тиховање, мој пријатељ и ја, призивамо праслике из Акаше, свесни да су Сва Знања, Све Тајне и Све Истине Суште, гле, Божјом Руком у Њој записане!

Речи су бића, душевна и духовна.

Када тражиш одговор на неко питање сушто и битно, само зарони у Биће Језика, и језик ће ти преко Речи и Слова дошанути многе тајне о којима ни сневао ниси.

Приповедамо и диванимо о стварима за које знамо да знамо, као и о стварима за које не знамо да знамо, али их се, верујући у њих, ипак, живо присећамо!

Ми знамо само оно што је у Бићу и Суштаству нашему записано.

У Бићу и Суштаству, а не у Глави и Уму!

Чега нема у Бићу, тога ни изван Бића нема!

Ако Живога Бога у себи не видимо, нигде га у свету и световима ни назрети нећемо.

Док ми приповеда пријатељ, преда мном се нижу дивотне слике и праслике СрбИрије, Земље на Северу; осећам мирис кедра, борова и јелика; чујем умилну  вилинку подно врхова под снегом и ледом у зимским ноћима док прште брезе и јасике, и док у беломе сну тајинствено снева Велика Мајка Земља.