Пострадасмо, али се и снова родисмо!

Страдање је наше, кроз векове и светове, вазда  претходило поновном рођењу нашему.

И сваком будућем рођењу нашему, претходиће страдање наше.

Ми смо Народ – Древан и Вечан –

који, без престанка, умире и снова се рађа, из пепела свога, попут Жар-Тице, попут Кола Лучезарног –

Кола Сварогова.

Онај ко је на Путу Светлости, може да страда и пострада, али никада нестати не може!

Нестаје само онај који с крене са Пута Божјега, који се руга Духу Стварања, који се одриче Лепоте, Доброте и Љубави.

Такав нестаје заувек!

Чувајмо се оних који нас застрашују, који, као заразу, шире страх око себе!

Страх је наш највећи непријатељ; страх нас од Створитеља и од Живота удаљава.

Страх нам замрачује Свест, а Свест је од Бога и у Бога!

Страдали смо толико пута, па страдамо и данас.

Нема ту ничега новог!

У Србској Књизи Живота, сва су страдања наша златним сунчевим ждракама записана.

Страдали смо због Истине и Правде.

Страдали смо због Светлости у срцима нашим.

Страдали смо, а, ипак, Јесмо!

Јесмо и Бивамо!

Страдамо и данас, али и даље путујемо према Језгру Светлости, знајући и верујући, верујући и знајући, да нас на Путу-Свих-Путева чека Онај Који вечно бдије над нама, и Коме смо ми Народ мио и драг!