Не могу да вам препричам мудрости које сам данас од пријатеља чуо.

Од тог пријатеља и иначе вазда чујем тајинствена онострана знања, која не умем и не могу у обичне речи да преточим, и да их некоме у неко доба предам, те да заједнички потом поделимо лепоту доживљеног.

Кад год сам покушавао да испричам и препричам некоме што сам од њега чуо, никада то није бивало оно што сам уистини чуо и оно што сам уистини доживео.

Напросто, има тајинствених знања која нису за обичне речи, а нису ни за оне необичне речи.

Не би била разумљива кад би се обичним речима испричала, а још мање би се појмила, схватила и доживела када би се необичним речима препричала.

То су знања за тишину и шутњу; знања која се једино тишином и шутњом преносе и предају.

То су мудрости које примамо од духовних бића из упоредних светова.

Онако како примамо поруке, знања и мудрости од биљака и дрвета, од воде и птица, од траве и ветрова.

И заиста, мудрост се не може пренети, мудрост се не може препричати, мудрост се не може научити.

Мудрост долази из дубине нашега бића, у тренутку када нам неко нешто тајинствено приповеда.

Није мудрост у причи онога који прича, већ је мудрост с ону страну приче, а у дубинама нашег унутарњег бића које је у том трену усаображено са причом приповедача.

Немогуће је препричати лепоту, немогуће је препричати љубав, немогуће је препричати поезију, немогуће је препричати тишину, немогуће је препричати свирку ветра у крошњама топола.

И немогуће је препричати Владана Пантелића, великог посвећеника и чаробњака песничке речи, од којега сам данас толико оностране мудрости чуо!

Та онострана Владанова мудрост и није Владанова, већ је она само тишином шутњом дошла до њега, прошла кроз њега, а од њега се потом низ тишину и шутњу снова вратила себи самој, својему вечном и непресушном праизвору

животодајне

тишине и шутње.