Поезија као пут оздрављења душе.

Да, песник је најбољи исцелитељ, најбољи психотерапеут властите душе.

Заиста, сваки је уметник, сваки стваралац, такође, исцелитељ властите душе.

Стваралаштво је и иначе најбољи вид психотерапије.

Стварање је пут здравља, пут оздрављења, пут излечења, пут исцељења и пут живота са смислом.

Смисао је покретачка снага за сва дела духа.

Смисао је покретачка снага за све племените и узвишене подвиге.

Смисао животу даје орловска крила да се вине у божанске и духовне светове.

Онај ко уме да лечи, оздрављује и исцељује властиту душу, тај може то исто и са другим душама да чини.

Зато што се све душе садрже у једној души.

Као што се и свака лична душа садржи и препознаје у свим душама иним.

Ми смо жива огледала једни другима.

Моја се душа огледа у твојој души, као што се и твоја душа огледа у мојој души.

Тако ми бивамо психотерапеути једни другима; тако ми бивамо божански исцелитељи једни другима.

Само ако смо у Светлости Истине!

А у Светлости Истине бивамо онда када поскидамо све маске, све персоне, све образине са својега лица и лика; када превазиђемо сујету, таштину и гордост; када разбијемо и развејемо све идеалне, у суштини лажне и паразитске, слике о себи!

И љубав је, такође, божански вид психотерапије.

Онај кога истински љубимо, осетиће одмах исцељујуће дејство наше душе.

Али ћемо истовремено и ми сами осетити то исто дејство наше властите љубави.

Онај који љуби и љубљена особа бивају захваћени исцељујућим дејством једне те исте љубави.

Зато што су они жива огледала једно другом; зато што су они наспрамна огледала која до у бескрај зрцале једно у другом, откривајући и осветљавајући највеће тајинствене дубине и поноре наших унутарњих пространстава, наших унутарњих и оностраних светова.

Песник не ствара поезију да би се допао свету, већ да би излечио властиту душу.

Душа без поезије јесте мртва душа.

Свет је пун мртвих душа, које и нису свесне да су одавно мртве душе!