Вечерњи звон,

из поља,

на ветру,

подно румених

облака од пене,

на зелен-плавом небу

што дном обзорја гасне

у пурпур сутона.

 

Седим на пропланку ветрова,

загледан у даљине снене,

одакле допире мирис

снежних врхова

горја.

 

Опхрван сетом од века,

а да не знам што,

слушам шапат лишћа

модрих топола

нада мном.

 

Једна давнашња љубав,

чијег се имена не сећам,

прати ме, гле!

сустопице,

на свим путима

мојим –

из света у свет!