Када ми Срби будемо дошли до познања, да морамо бранити свој духовни, свој културни образац, боље и савесније него што бранимо земље и градове, тада нас нико више, ни у окружењу, нити у свету, неће смети да   понижава.

Наш духовни, наш културни образац, јесте матрица, јесте потка нашега Бића, заиста, нашега суштог Бића Народа.

Ако, рецимо, изгубимо земље и градове, ми их вазда, када буде дошао тренутак за то, можемо повратити, само ако смо сачували свој духовни образац, свој културни идентитет; али, ако смо изгубили свој духовни образац, свој културни идентитет, ми тада, не само што не можемо ништа повратити, већ ништа и од онога што имамо, не можемо сачувати!

Зато и кажем, да србско питање, јесте духовно и културно питање.

И опет кажем, да србски проблем, јесте културни и духовни проблем.

Свако биће, сваки човек, сваки народ мора да има некакв идентитет; без идентитета ништа не постоји, не само на Земљи, већ и у Космосу.

Ако смо ми Срби постали равнодушни према својој духовности, према својој култури, према својој књижевности, према своме језику и писму, онда то значи да смо већ мртви!

Сваки онај Србин који се одрекао својега језика и писма, своје азбуке (србице илити ћирилице), није више, нити може бити, потпун Србин, у оном

изворном – онтолошком (бићевном и битијном) смислу.

Ако није потпун Србин, он не може бити ни потпун Човек, опет у онтолошком илити бићевном смислу и значењу; и не само у бићевном и битијном смислу, већ и у гносеолошком (сазнајном) и аксиолошком (вредносном) значењу.

Непотпун Србин јесте Србин без идентитета, а Србин без идентитета јесте биће/не-биће које не постоји ни у овоме нити у ономе свету.

Само потпун Србин јесте потпун Човек, потпуна Личност.

Само потпун Србин може бити грађанин –

не само света, већ и сваког звезданог јата!

Само потпун Србин може да љуби све народе, и сва бића ина у свим световима.