Србијом влада простаклук.

Празноглави, тупоглави, бандоглави и безглави владају Србијом.

Простаклук ове владе (која ни почему није србска!), открива се на сваком месту, на сваком кораку, у свакој прилици и неприлици, и у свакој несувисло (и језички неправилно!) изговореној или промуцаној речи.

Ако један човек из самог врха владе каже, да га није брига за седам векова стар храст, који је свето дрво, свети запис и родослов србскога рода, већ да њега искључиво занима пут који мора (баш туда!) да прође, и при томе још бесловесно вређа оне који желе да заштите ту светињу, онда нам је јасно ко је и чији је тај човек, и на којему је ступњу свести и образовања.

Више вреди тај свети храст, него цела тобожња србска влада са свим министрима, саветницима и сарадницима!

Више сведочи тај храст о Србству и Србији, него све владе србске (а туђинске!) у последњих седамдесет година!

У том храсту има више мудрости, него у свим владама србским од стварања Брозоморне Југославије до дана-дањег!

Философија дебелог црева, коју заговарају све простачке србске владе свих ових минулих десетлећа, и довела је Србство и Србију у ово безизлазно стање.

Али, има ту још нешто, много важније од свега реченог, будући да се у прећутаноме скрива права намера.

Они су наумили да посеку тај свети храст, не зато што им смета у изради (ауто)пута, већ што знају (а то знају и њихови покровитељи са Запада!) да је тај храст жива србска повесница, жива србска паметарница, и, надасве, да је тај храст веза са Божанским Прецима који су узнели и прославили Србство.

Знају они, а лукави и потуљени јесу, да је за расне, словесне и ведске Србе, од праискони до данас, храст –

свето и божанско дрво, хлебно дрво, Дрво Живота!

 Сви древни и свети обреди вршени су испод храста, и  око храста: заклетве, завети, просидбе, веридбе и венчања.

На кори храста уписивана су имена тек рођене деце.

Под храстом су дизане буне и устанци; под храстом се и коло ратничко водило.

Храстов жир је вековима прехрањивао србске породице, србска племена, па се стога и зове хлебно дрво.

Посећи храст – то је велик грех, уистнни, грех који се не прашта.

То зна, то мора да зна, сваки расни Србин, а изрод србски – то не може ( и не мора) да зна!