Зелен-пољем испод плава свода,

као негда, давно, у свит-зоре,

уз свирале ветра, жубор вода,

исте ватре још обзорјем горе.

 

Све је исто и у мојој души –

кад имадох тек двадесет лета:

исту песму ветар ми певуши;

иста туга, иста вечна сета.

 

Све што мину – можда се и врати,

у будући један освит зоре,

јер нас иста љубав вазда прати,

као ватре што обзорјем горе!