Замислите једног дивног, племенитог, вредног, радиног  и узвишеног сељака, чија је породица, такође: вредна, радина и племенита, попут њега; и замислите да тај сељак са својом породицом обитава у једном селу лажљивих, лењих, приглупих и лоших људи.

И замислите, да ти зли сељани –

из часа у час, из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину – лажу, варају, поткрадају и пљачкају тог вредног и племенитог сељака и његову, такође, вредну и племениту породицу!

Верујем, да можете све то да замислите, да можете да створите живе слике, као да филм гледате, животну и галактичку драму тог племенитог сељака и његове племените породице.

Е, видите!

Ова песничка парабола јесте космичка кажа о Србима.

Сви народи ниже расе (који су по природи лукави, лењи, лажљиви и зли), пљачкали су и убијали Србе.

Све што би Срби (по природи вредни, радини, узвишени и трпељиви), својим осмишљеним стваралачким радом створили, то су ови космички паразити крали, пљачкали и присвајали.

Сада, када су Срби проређени, исцеђени и исисани од паразита, ти исти паразитски народи (а они су, уистини, праискони и правасељенски паразити, будући да никада и нису живели од својега стваралачког рада!) упиру прстом на Србе, ругајући се и подсмевајући Србима, злим језиком говорећи, како су Срби лењи, заостали и бесловесни.

Дошао је тренутак, када све то морамо да схватимо и освестимо, те да слушамо само свој унутарњи глас, и да следимо властити Пут Светлости!

У Европској унији, у кршћанском западном свету, нама никада нити је било нити ће икада бити место.

Нема већих лисица, нема већих лажа, нема веће погани од тих западних јудеокршћана.

Куку и леле ономе Србину који њима поверује!

Србин који њима поверује, остаће, на концу, без свега, па и без своје душе.

Ми Срби, који смо свесни ВедСрбства, ми који знамо ко смо, одакле смо, и чији смо, морамо да спасавамо и чувамо једни друге.

Чувајући и спасавајући једни друге, ми спавамо и чувамо себе и породице своје.

Мале (а тајне!) србске заједнице, мала (а тајна!) србска братства – то је Пут Србства!

А сада коју реч о себи.

Када сам пре тридесет година одбио да пишем противу Србства, да радим противу Србства, знао сам унапред шта ме чека.

Прогонили су ме, без престанка; свим редакцијама листова и часописа у Србији (и у Југославији) забранили да ме запосле; укинули ми право на рад.

Опстао сам захваљујући дичним и племенитим Србима, који су онда, као и данас, били веома ретки!

Благодарим пријатељима из Удружења књижевника Србије који су стали иза мене, решивши мој статус слободног уметника, тако да ми је све ове минуле године уредно текао радни стаж.

До пензије (мировине) остало ми је још седам месеци.

(То је зато што су последњих година све време одлагали моју мировину, иако имам око четрдесет година уметничког радног стажа.)

Зашто ово казујем?

Зато, да бисте ми ви (ви Срби, свесни Србства!) припомогли да пребродим ових седам месеци, који су ми најдужи месеци на мојему животном путу.

Мени је довољно двеста евра месечно.

Са двеста евра, из месеца у месец, могу да стварам, и да се борим, како за себе и своју породицу, тако и за Словесно Србство.

Знам, унапред знам, да је свима вама тешко као и мени, али, ако се не припомажемо, ако не спасавамо једни друге, онда је свршено с нама!

Будући да у Србији ниједна институција није више србска, да ниједна влада није више србска, те да сваког расног Србина прогоне све власти и све невладине организације, морао сам вама да се обратим за помоћ.

Мој телефон је: 064 471 70 83.

Унапред благодарим на свакој помоћи!