За Олгу Павков, песникињу из Великог Гаја.

 

Над класјем зрелога жита, лепрша дашак вечерњи.

Из поља далека у сутон, подно румена обзорја, на дашку вечерњем кидана, допире сетна песма.

После многих минулих лета, опхрван тугом од века, и стазом која према селу води, лагано корачам, подно високих топола.

Сетна песма из даљине, и жуборење топола у висини, сливају се, гле, у дивотан склад сутона!

Застајем, и зурим, у огроман, румен и жут Месец што над горјем изгрева.

Што ближе знаноме селу, срце све јаче бије, и сета у души све дубља бива.

После многих лета што минуше, у селу роднога дома, ја сам туђинац на земљи предака својих.