Оно што не могу именовати, јесте узрок мог Постојања.

Из Постојања, Бивања и Бивствовања, исијава моја Вера – Вера која није вера, и није религија!

Није Ништа, и јесте Све!

Оно што није Ништа, а јесте Све, надилази мене, превазилази мене – бивајући, истовремено, најмање у најмањем, и највеће у највећем.

Своју Веру не могу именовати; ни свој поглед на свет не могу именовати; ни свој Пут не могу именовати.

Оно најбитније, гле, не могу именовати, не умем именовати, не желим именовати!

Све небитно, и мање важно, могу именовати, али Оно најбитније, Оно најмање у најмањем, и највеће у највећем, никада не смем именовати.

Ако га именујем, То више није То; ако га именујем, Оно престаје бити Оно!

Када кажем да моје Вере нема у књигама, да је нигде у свету нема, то не значи буквално да је нема, већ да ју је немогуће именовати, да ју је немогуће исказати и описати.

То сам од најранијег детињства живео, и то је у мени живело.

И ја сам у томе живео, и још сам тиме живео.

Знао сам да сам вођен; и знао сам да Оно нада мном бдије; да ме води и чува, да ме штити од свега што није Оно Само, што није Оно Собом.

На самом почетку, у најранијем детињству, Оно што се догодило пре свега другог, јесте познање Присуства, познање Постојања, познање Бивања и Бивствовања.

Најпре се догодило Оно, па тек потом све друго.

Да се није догодило Оно, ничега тада не би било.

Зато Оно и не могу да именујем; нити могу, нити смем да именујем!

Не желим именовати Оно, што ће престати да буде Оно ако га именујем.