(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Имао сам дивотна јасновиђења у детињству.

Или је то, можда, била једна Виша Стварност!

Сећам се, живо се сећам, да сам се у петој години детињства сретао са тајинственим бићима која нису била од овога света.

Да сам се с њима дружио на пропланцима и потоцима горским; да сам од њих учио да певам, играм и свирам по гајевима и рудинама.

Да су ми та тајинствена бића откривала многе тајне; да сам од њих многе вештине дознао, сазнао и познао.

Та бића су била у мојој висини – у висини детета од пет, шест или седам година.

Да су била као деца, а нису била деца!

Да су била у паровима – мушко и женско; те да су имала одећу прозрачну и лепршаву, од танушних, свиленкастих влакана, у живим и нестварним ваграма кристала и драгуља.

Сећам се, живо се сећам, да су та бића умела тако умилно, тако дивотно да певају гласом звонким и до облака високим; да су тако лагано, чаровито и чудесно плесала на ветрима горским, на зрацима сунчевим и месечевим; да су ми причала на језику неком тајанственом, мени блиском и далеком у исти мах, као и то, да сам њихову љубав према мени осећао у срцу, у души, у бићу и суштаству својему.

Сећам се, живо се сећам, и чудом се чудим, да је Мајка Природа тада била девичански чиста и прозрачна, лепршава и етерична, као у Доба Девичанства, као у ПраИскону СрбИрије!

И, као да то није било пре педесет и седам година, већ пре стотину и осам векова – у једном давнашњем животу, у једном давно минулом животном току!

Да, то бејаше било у Златно Доба Стриборије, када су Небо и Земља били у љубавном загрљају.

 

02

Све се ово дешавало до мојега поласка у школу.

А са поласком у школу, све те дивотне и тајинствене слике ранога детињства, почеле су да бледе и чиле из моје душе, из мојега срца, из мојега бића, из мојега памћења и сећања.

Нисам волео школу!

Да будем искрен, никада нисам волео школу!

Ни дан-дањи је не волим!

Ово вам казује један песник, који је свеколики свој живот посветио учењу, посветио књизи, посветио уметности, посветио поезији.

Без учења, образовања и стваралаштва и буквално не могу да живим, не могу да замислим свој живот, али – школу и даље не волим, нити ћу је икада волети!

 

03

Преда мном, на мом радном столу, налази се књига Миодрага Новаковића, под насловом: УСТАЈ БРЕ СРБИНЕ!

У тој књизи сабрани су чланци писани и објављивани последњих година.

Писани су лаганим новинарским и песничким стилом.

Да, Миодраг Новаковић није само новинар, већ и песник!

Зато се књига и чита у даху, у надахнућу.

То је књига буђења и освешћивања Србства.

То је књига самосвојног и самобитног списатеља и песника, који љуби свој Род и који се жртвује за своју Родину.

Ретки су данас такви Срби!

Ретки су, уистини, Срби који љубе свој Род, и који се жртвују за своје Отачество.

Моја је песничка дужност била да споменем књигу Миодрага Новаковића, између осталог и стога, што ће та књига остати као списатељско и новинарско сведочанство о времену садањем.

Миодраг Новаковић јесте достојанствен, неустрашив и образован списатељ, а његова књига УСТАЈ БРЕ СРБИНЕ, не оставља ранодушним ниједног словесног србског читаоца.

 

04

Топла јесења ноћ, после плахе кише.

У мом врту за тиховање, испод високе терасе, умилно зричу зрикавци, а топао дашак подухује са Дунава, као у рано пролеће.

Звездана јата плове и круже на Свароговом КолоПуту, кроз лепршаве и танушне облаке, и ја свим бићем својим осећам, како се на Мајку Земљу низводи Божански Дух Стварања.