(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Сваки човек има своје невидљиве духовне водиче и чуваре.

Неко их зове анђелима, неко вилењацима, а неко просто: духовним бићима.

Али, једно је извесно: Они су увек и вазда с нама, и уз нас, а некад и испред нас.

Без својих духовних водича и чувара; а они су, устини, бића из виших духовних светова; ми не бисмо могли обитавати, и опстати, у овоме свету!

Наш живот, у овоме свету, умногоме зависи од наше сарадње са властитим духовним водичима и чуварима.

Што их више поштујемо и уважавамо, што их боље слушамо и чујемо, све нам је лепши и дивотнији живот у овоме свету.

 

02

Већ сам рекао, да свако самога себе и буди и освешћује.

Нико никога не може ни пробудити ни освестити.

Ако ја не спасавам самога себе, нико ме спасити не може!

Ни Бог нас не спасава, ако ми не спасавамо сами себе!

 

03

Наше грешке и опсене у младости, стижу нас у старости.

Ових дана сагледавам своје грешке, заблуде, опсене и омаје из младости.

Те грешке, заблуде, омаје и опсене сада ми се показују као унутањи немири, као душевни боли, као тегобе и бољетице.

Грешио сам, знам, не зато што сам желео да грешим против себе, већ зато што нисам знао.

Највише грешака у младости чинимо из незнања.

Неки такви остају и у старости!

Али, кад све те своје грешке, у овоме трену, сагледам из свог Унутарњег, онда видим да је све то имало некаквог недокучивог и тајинственог смисла.

Ко зна?!

Да нисам грешио, онако како сам у младости грешио, можда никада не бих ни дошао до неких суштих и суштаствених истина, тајни, познања и сазнања!

Ми никада не можемо унапред знати, када ћемо бити на добитку, а када на губитку!

 

04

Желим још нешто да кажем.

Нека нико од читалаца не умишља и не замишља, да сам ја бољи, паметнији и мудрији од других, од вас.

Ја сам само један од вас!

Не желим духовне следбенике, не желим да неко иде мојим путем.

Мој пут је само мој пут!

Свако мора, сам, да дође до својега пута.

Једино тако наше путовање на властитом путу –

има неког вишег, божанског смисла!

 

05

Нагледао сам се, у младости, духовних учитеља, како са Истока тако и са Запада, који желе да имају што више следбеника, што више својега стада.

Сујетни су, ташти, па и горди!

Сами су себе заробили у своје учење, а онда гледају да што више других, изгубљених и залуталих душа,  заробе и утамниче у то исто учење.

Нема правог учења – сва учења су, ако нису учења овог тренутка, омаја и опсена!

Једино право учење, за тебе, јесте оно учење које си у овоме тренутку препознао у свом Унутарњем.

 

06

Ја нисам човек знања, ја сам човек осећања.

Никада нисам пабирчио књишка знања, да бих се доцније њима разметао.

Ја сам песник.

А песник је човек који долази до многих и различних знања, да би их потом предао ближњима.

Оног трена, кад песник преда ближњима своја знања, сазнања и искуства – у трену их одмах заборавља!

Заборавља их, да би могао да прими нова знања и сазнања.

И тако чини – из дана у дан, из часа у час!

Зашто би песник пабирчио књишка и туђа знања и сазнања?!

Шта би са њима чинио?!

Песнику не требају знања!

А ево зашто.

Када човек пабирчи, гомила и складишти знања и сазнања, тиме само преоптерећује себе, те не може лагано да плови и слободно да лети кроз бескрајна и вечна пространства живота.

Песник зна, још од самог рођења, да нас сва знања која складиштимо у себи – воде у болест и у смрт.

Сретао сам, на свом путу, многе интелектуалце, ерудите, живе енциклопедије и, шта сам пред собом видео?

Пред собом сам видео тешке болеснике – болеснике који нису ни свесни да су болесници; који не виде да их знање које носе у себи – притиска, гуши, сатире и затире.

И рекох себи: никада нећеш бити интелектуалац!

 

07

Мој пут јесте пут срца.

Најлепше је путовати кроз властито срце.

Тада се сва знања и сазнања, све лепоте и дивоте, откривају кроз осећања.

Људи не схватају, да је највиши ступањ било којег знања – осећање!

Да, осећање је више од знања, више од било чега другог.

Не говорим о емоцијама (јер су емоције нижи осећаји!), већ о осећањима.

Осећањима одуховљеног срца

и освешћене душе!