(ЛИРСКИ ЗПИСИ)

 

01

Морам да се држим, без престанка, Извора Светлости, Извора Живота, а да истовремено, и упоредо, обављам и многе друге различите послове.

Док било шта друго радим, моје Срце мора бити повезано са Извором Светлости, Извором Живота, јер ако се само и на тренутак удаљим од Извора, пашћу и суновратићу се у Вртлог Таме.

 

02

Извор Светлости, Извор Живота налази се у Језгру звезданог јата.

То се не може видети природним оком, из спољнога света, али се зато може сазерцавати из Унутарњег Бића,  а духовним видом.

Језгро звезданог јата најбоље осећам и препознајем у својему Срцу.

У својему Срцу Тишине, и у стању дубоког тиховања.

Смирен Ум, смирен Дух, смирене мисли и смирена осећања – то и јесте стање дубоког тиховања.

 

03

Ми нисмо издвојено, усамљено и осамљено биће и суштаство – ми смо биће и суштаство унутар Великог (божанског, галактичког, космичког) Бића и Суштаства.

Свако од нас јесте свет за себе, али не и свет по себи; а што значи, да смо ми свет унутар Великог Света, свет унутар Првобитне Васељене.

Наши су Древни Преци, који су били прозорљиви и посвећени, Васиону звали Родом.

И заиста, нема лепше, сликовитије и боље речи за Васиону (за Свемир, за Васељену, за Космос) од речи Род!

 

04

Древни су осећали, видели и знали, да смо сви ми ( сви ми овде и тамо, у видљивим и у невидљивим световима) један те исти Род.

Они су такође наслућивали (а вероватно и знали!), да је све живо, и да је све духовно.

За наше Древне, све што постоји и бива – јесте Биће!

Богови, људи, животиње, птице, рибе, биљке, минерали, стене, Сунце, Месец и звезде – све је то један те исти Род, све је то једно те исто Велико Биће, које се пројављује у тисућама, у милионима, у миријардама сличних и различних бића.

 

05

Да би човек видео и сагледао Себе, он мора да осећа и види Целину.

Немогуће је познати Себе, а не осећати и не видети Целину.

Свако од нас може да каже:

Ја сам ја, захваљујући Великом Ја!

Без Великог Ја, не би постојало ни моје мало ја!

И тек пошто сагледам, препознам и освестим Велико Ја, и моје мало ја може да прерасте и узрасте у Велико Ја.

Ако не сагледам, не препознам и не освестим Велико Ја, моје ће мало ја заувек остати мало ја, а временом ће бивати све мање и мање, док посве не ишчили и не расплине се у Космичком Ништавилу.