Лирски записи

 

01

Колико сунчеве светлости, толико радости душе.

Данас сам изишао на свете воде Дунава.

Сео сам на пањ, као праисконац, као словенски седокоси и седобради Бог, окренуо лице према Сунцу и, кроз трепавице зурио у праискону светлост.

Тиховао сам, сневао и сазерцавао.

А онда су се, изненада и однекуд, стазом што води према Реци, појавила двојица младића, са руксацима и фотографским апаратом.

Видео сам, одмах и још издалека, да нису обични, да зраче чистом, тананом и тајинственом енергијом.

То се у трену осети, и препозна.

Не знам како ви, али ја то могу.

То је неко унутарње чуло палео-ловца, праисконца, самураја.

Људи се на даљину осећају и препознају.

Пре него што се неки човек примакне вама, можете на даљину, некад и на пушкомет, да осетите, да препознате и прочитате његов дејствени запис, његов светлосни запис, запис његовог бића и душе.

 

02

Сазнао сам да су студенти, да су посвећени уметничкој фотографији, и да су повезани са Мајком Природом.

Разговарали смо, једноставно и чисто, као да смо стари знанци.

Да, заиста, сви се ми однекуд знамо!

То је, претпостављам, свако од вас макар једном у својему веку доживео.

Сретнете некога први пут, заиста први пут у овоме свету, а имате осећање, убеђени сте, да се однекуд знате.

Знате се однекуд, а никада се пре тога нисте срели!

Песник би рекао, да има људи који су познати сновима нашим.

 

03

Причао сам им, приповедао, казивао песме.

Ко воли поезију, тај мора бити племенита душа.

То сам још у младости схватио.

Ко не воли поезију, тај не примећује никакву унутарњу лепоту.

Колико је човек посвећен унутарњој лепоти и дивоти, толико је и у Истини.

То је моје искуство.

Та два млада човека осећају и препознају лепоту.

Држе се божанских начела, држе се вертикале.

Сликали су ме, док сам им, зурећи у Сунце, песнички приповедао.

Сазнао сам да се зову Синиша и Дарко.

 

04

Рекоше ми, да се они, за разлику од својих поробљених вршњака и студената, држе древних мудрости, држе древних тајних и тајинствених учења.

Не дозвољавају да их пороби Велики Инквизитор.

Следе свој унутарњи пут, следе божанску завојницу.

Кажу: нису сви млади људи поробљени; има их који мисле својом главом, који осећају својим срцем, који се жестоко опиру поробљавању ума и духа.

Данашњи студенти нису оно што су студенти некада били.

Болоња је вид прикривеног и лукавог поробљавања.

То је велика подвала, опсена, илузија, варка и омаја.

Али, на срећу, има и оних студената чији се ум, чији се дух, чије се биће – никада неће поробити.

Рекох им, да знам, те да ме то и радује, и охрабрује.

Само се држите вертикале, па се не бојте никога и ничега!

То им, на растанку, поручих.

Насмејаше се из срца, и, пре него што ће замаћи у шуму поред Дунава, довикнуше:

 Проследићемо Вам фотографије!

Знам, и верујем, да хоће.

 

05

Сваки сусрет, ако је природан, искрен, једноставан и отворен, оплемењује и обогаћује.

Сусрети су важни, сусрети су битни.

Сусрети човека са човеком, сусрети двају бића.

Људи овога времена скоро да не умеју више да се сусрећу и срећу, да се друже и разговарају – зато су и болесни, зато су и депресивни.

А депресија је тешка болест душевна и духовна.

Та болест је много тежа, опаснија и подмуклија него што људи мисле да јесте.

Званична медицина још није испитала узроке и праузроке као и све последице депресије.

Званична је медицина заробљеник позитивизма и материјализма, заробљеник дарвинизма и фројдизма.

Званична медицина не лечи човека, већ болест.

Званична се медицина не бави суштим човеком, већ умишљеним болестима.

За њу је важнија болест од човека.

Загледана у болест, заборавља на човека, на човека као биће сушто и јединствено, као биће непоновљиво.

 

06

Ми смо оно што остаје иза нас, и после нас.

Ми смо наше мисли, наша осећања, наше речи, и наша дела.

Ако иза нас нису остале наше мисли, наша осећања, наше речи и наша дела, онда ми као да нисмо ни живели, онда ми заиста и нисмо живели!

Ако наше земаљско присуство није записано у Акаши, онда нас нико, никада и нигде пронаћи не може.

Били смо, а нисмо били!