Лирски записи

 

01

Обично људи, кад дођу у неке позне године, стварају божанствену (идеалну) слику младости.

Песнички речено, идеализују младост; гледају са сетом, жалом и тугом на минулу младост.

Причају са сетним уздахом, како им је младост била дивна, и како би желели поново да се врате у то доба ране младости.

Ја немам тих опсена!

Уопште не гледам на младост као на неко узвишено животно доба за којим би требало жалити.

Штавише, ја се радујем што је младост минула, јер сам је проживео онако како сам желео, како сам знао и умео да је проживим.

И, знам, зацело, да ничија младост није била идеална, да ничија младост није била тако дивна, да би сада, у позним годинама, требало жалити за њом.

Не жалим ни за чим што је прошло.

Живим само овај тренутак, ово вечно сада.

 

02

У много чему, лепше се осећам сада неголи у младости.

Више разумевам Живот, више ценим Живот, више се радујем Животу.

Младост је пуна надања, пуна ишчекивања, пуна опсена, омаја и илузија.

Млад човек не живи овај тренутак, не живи ово вечно сада.

Он живи у некој умишљеној будућности, у некој будућности која се никада неће догодити, и која не може да се догоди, јер будућности, уистини, и нема.

Будућност је омаја и опсена нашега ума.

Ни на Земљи, нити било где међу звездама, било где у галактичким просторима и пространствима, гле, нема будућности, већ свуда постоји само овај трен, само ово вечно сада.

 

03

Никада ми, ни са двадесет година, Живот сам по себи не бејаше циљ.

Знао сам одувек да Живот мора да има неки Виши Смисао; да Живот мора да буде посвећен Стваралаштву.

Још сам од детета имао осећај, да сам овде на Земљи – само на пропутовању!

Да је мој боравак на Земљи привремен.

Зато никада и нисам тежио неким материјалним добрима.

Знао сам одувек да су материјална добра само нужност, само за једнократну употребу, те да су подређена неком Вишем Смислу, неком Вишем Циљу.

Јер, што човек има више материјалних добара, све се више материјализује његов Стваралачки Дух; све се више везује за Земљу, за овај свет илузија и омаја.

 

04

Никада нисам разумевао песнике и ине уметнике који јадно и бедно продају своје таленте.

Песнике и уметнике који подилазе ниском укусу својих читалаца, своје публике.

Песник мора да буде високо изнад сваке простоте овога света, мора да се узнесе високо међу сунца и звездана јата, мора да буде свестан у сваком трену – да је на пропутовању кроз Бескрај и Вечност.

Као песник, никада нисам желео да имам пуно читалаца; напротив, желео сам да имам мало читалаца, али оних правих!

Одбијао сам оне издаваче који су желели да моје песничке књиге објављују у великом тиражу, да их преводе и препевавају на нека туђинска писма, на неке туђинске језике.

Био сам чудак и за њих!

Нису могли да ме разумеју, кад сам им рекао да сам ја србски песник, те да пишем србском азбуком, србским писмом (србицом) за србске читаоце, за ВедСрбе.

Зато што знам (а то посвећени песник мора да зна!), да је поезија у суштини непреводива!

Ретки су, веома ретки, успешни преводи (или препеви) поезије.

При превођењу са писма на писмо, са језика на језик, свака песма, свака поезија, изгуби, најмање, педесет посто од својега дејства, од својега набоја, од својега смисла, од своје унутарње музике, од својега унутарњег ритма, од својега значења, од својега суштаства.

Оно што се у преводу добије као поезија, то је само бледа сенка поезије!

 

05

Проза може да се преводи.

Има не само успешних, већ и дивних, превода уметничке прозе; али поезија – поезија, заиста, заувек остаје непреводива!

Стога сваки народ мора да изнедри своје песнике.

Тешко ономе народу који нема својих песника!

Народи без песника јесу мртви народи.

Духовно мртви народи!

Руси просто обожавају песнике.

Руси и Индуси своје песнике гледају као божанства.

Нико у свету тако не слави и не обожава своје песнике као Руси и Индуси!

Зато Руси и Индуси вазда изнова васкрсавају.

Њих никаква земаљска сила не може да сломи.

Не може да сломи њихов Стваралачки Дух!