Лирски записи

 

Јадранки и Снежани, двема расним Србкињама.

 

01

Постоје они дивни, племенити, смерни и тихи посвећеници за које не зна свет.

Они су у свом свету, у свом унутарњем свету, али су истовремено повезани и са свим иним световима, са тајинственим и далеким звезданим јатима, са свеколиким бићима из свих овостраних и свих  оностраних пространстава Бескрајне и Вечне  ПраВасељене.

За њих не зна свет, о њима ништа не зна свет.

Они су ту негде око нас, можда и у нашему окружењу, али ми ништа не знамо о њима, штавише, ми и не знамо да они постоје, и да у свету са нама и међу нама обитавају.

Када прелиставате дневне, недељне, месечне и друге новине, листове и часописе; када укључите телевизор и станете да претражујете по телевизијама, по каналима којих има тушта и тма, нигде ништа нећете наћи о њима, јер они за такве медије и медијуме уопште и не постоје.

Они не постоје за овај свет варки и опсена, за овај свет без стида, без милосрђа, без лепоте, без доброте, без љубави.

У овоме свету Великог Инквизитора, Великог Мага, постоје само ружни, прљави и зли, постоје само животиње и звери у људскоме обличју.

Постоје само жене које продају своје тело, јер ништа друго и немају, и постоје сподобе ни мушке ни женске које су већ давно продале све, јер у њих, заиста, све и јесте одувек на продају.

Па иако свет ништа не зна о тим дивним и племенитим посвећеницима, свет на њима, ипак, почива.

Да није њих, да није тих дивних и племенитих посвећеника, овај би свет одавно отишао бестрага.

Одавно не би ни било овога света, јер такви су од Бога и Духа Стварања изабрани да буду чуварима овога света.

 

02

У мојему врту, на левој обали Дунава, већ цвату воћке.

Цвате шљива, цвате јабука, цвате дуња, и цвате трешња.

Ноћу, кад широм отворим врата, у мрклој ноћи кад је облачно и мрачно, и тада светли као драгуљ бео шљивин и трешњев цвет.

Седим на тераси на спрату понад врта, у ноћи звезданог неба, и дивим се и радујем белом цвету што белином својом тајинственом обасјава врт.

Од детета сам Природу доживљавао као своје друго Ја.

Као оно своје друго Ја, што је дубоко у мени, у мојему бићу и срцу, у мојој души прасловенској.

Срби су последњих година изгубили своју прасловенску душу, тако да више личе на Западњаке, на рептилске Англосаксонце, него ли на расне Србе праисконце.

Такви су Срби давно изишли из мојега видног поља, и о таквим Србима никада и не размишљам као о Србима.

Такви Срби, слутим и осећам, одавно ни за себе саме не постоје.

 

03

Јутрос ме рано пробуди Сунце.

Устао сам из постеље да се помолим Сунцу, да благодарим Сунцу, онако како су то и моји древни преци чинили.

Сунце је прво и најстарије Божанство у свих древних племена и родова, у свих народа беле звездане расе.

Онима који нису у мојој Вери (а у мојој Вери никада и не могу бити!), који се чуде зашто прослављам Сунце, одговарам: покушајте у својим мислима, у својим визијама, у својој машти, да замислите да Сунце не греје Земљу само шест недеља, па бисте тада видели шта би се догодило са свеколиким животом на Земљи!

Без Сунца, без Светлости, никаквог живота нигде не би ни у сновима било.

 

04

Пишем вама, и само вама.

Вама реткима, вама који сте попут мене.

Вама расним Србима и расним Србкињама.

Они који сада не разумеју зашто толико прослављам расно Србство, разумеће једном, у некој још недосневаној будућности.

Разумеће онда када расни Србин буде свећом у по дана тражио расног Србина, и када расни Србин буде путовао с краја накрај света, да би се, можда, негде и у неко доба, срео са расном Србкињом.

Тада ће се, верујем, сетити мене и мојих лирских записа, и тада ће, верујем, појмити и схватити зашто сам тако прослављао Србство.