Драган Симовић: У срцу је Свест
Лирски записи
Све што мора да буде – биће!
Ма шта ја чинио или не чинио, догодиће се управо оно што мора да се догоди.
Зашто бих ја унапред размишљао о ономе што мора да се догоди!?
Шта ја у свету могу да променим својим мислима, својим размишљањем!?
Ја могу само себе да променим.
И дужност ми је да себе мењам; да творим властиту судбину и да стварам свој унутарњи свет.
Оно сам што од себе учиним.
Вредим само онолико колико сам себе изградио, колико сам себе створио.
Ја сам управо оно што сам од себе учинио.
Ако не ваљам, сам сам крив за то, и сам сам одговоран пред свим световима.
Све чешће сам у прилици, да видим себе како не ваљам.
Видим своје мане, видим оно лоше у себи.
Трудим се из дана у дан, из трена у трен, да поправим себе, да исправим своје грешке садање, скорашње или, пак, оне давно учињене.
Живот и јесте вечно стварање, вечно стварање себе.
Стварајући поезију, песник не ствара поезију, већ себе.
Све су моје песме мене стварале.
Нисам ја њих стварао, но су оне мене стварале.
Свеколика уметност и није ништа друго до ли стварање уметника, стварање човека кроз стварање, кроз уметност.
Колико један народ има уметника, толико је и племенита душа тога народа.
Ако нема уметника, онда је душа тога народа закржљала и усахнула.
Погледајте око себе народе који немају песника и уметника!
И, на шта вам личе ти народи?
Личе вам на чопоре и крда, личе вам на дивље звери.
Такви народи све руше и пале пред собом, такви народи живе у мржњи и убијају из мржње.
Давно је речено: Тешко оном народу који не уме да негује своје таленте!
Народ без својих талената и нема будућности.
И своју будућност ми стварамо у своме срцу.
Ако немамо срца, онда ни будућности немамо.
Човек без срца нема ни прошлости ни будућности, али ни садашњости нема.
Срце је покретач свега, у срцу се све дешава.
Ми смо везани за ум, и зато пропадамо.
Што смо више у свом уму, све смо даље од живота, све смо мање у животу.
Почетак духовности свих духовности јесте излазак из својега ума и улазак у своје срце.
Јер у срцу је Свест, за којом све време трагамо.

