Просечан интелектуалац јесте медиокритет.

То је човек осредњег образовања и сужене свести.

Ташт, сујетан, надобудан, ограничен, сумњичав, подозрив, искључив, и неосвешћен.

Говорим о просечном интелектуалцу који се, најчешће,  сврстава међу техничку интелигенцију, међу фах-идиоте.

Само врхунски интелектуалци надилазе сва стечена књишка и школска знања, и узрастају у освешћене, самосвесне, самосвојне и самобитне личности.

Све културне елите, у савременом свету, сачињене су управо од овог соја људи – људи без своје поетике, без својега става и мишљења, без властитог погледа на свет.

Такви до краја живота остају у заточеништву својега ограниченог ума и своје сужене свести.

Они се никада не ослобађају својих мисли, које их, на концу, разбољевају и воде путем смрти.

Просечан интелектуалац није стваралац, није стваралачка личност, није посвећеник; он је имитатор, техничар и занатлија.

С њим се никада не разговара из срца, већ увек из главе, из ума, из таштине, из сујете.