Драган Симовић: О Бићу Воде
Лирски записи
Сва догађања, све појаве, сва збивања, и све што нас снађе у овоме свету, морамо да сазерцавамо из свог Унутарњег, и да освешћујемо.
Ако не сазерцавамо из Унутарњег, и ако не освешћујемо, онда се и не развијамо – умно, душевно, духовно, и свакојако – нити, пак, живимо са Сврхом и Смислом.
Нема казне, нити од Створитеља нити од духовних бића из виших светова, већ постоји само учење и узрастање кроз Љубав и Милост на вечном Путу Светлости.
Србија је ових дана под Водом; Србија је у знаку Воде; и Вода жели нешто битно да каже Србији.
Вода је један од наших духовних и божанских Учитеља.
Вода нас опомиње; Вода нас подсећа на нешто суштаствено и битно, што смо ми, у овоме свету омаја и опсена, давно заборавили.
Не само што нисмо имали Љубави према Води и за Воду, и што смо заборавили да је Вода у нама и да смо ми у Води – да смо Вода! – већ смо се према Води опходили неодговорно и бесловесно: прљали смо је, загађивали смо је, тровали смо је.
Вода је дуго и предуго стрпљиво чекала, да појмимо, да схватимо и освестимо своје грешке, те да се у Љубави окренемо према Води, да се покајемо, да јој се извинимо, да је замолимо за опроштај, онако како се то чини у вишим духовним и божанским световима.
(Вода зна све тајне наше од Праискони, и садржи светлосни и божански запис о нама.)
Дуго је, и предуго, Вода стрпљиво чекала да се пробудимо и освестимо и, кад се то није догодило, Вода је морала (напросто је била принуђена!) да нас на овај начин продрма, пробуди и освести.
Овај поводањ, ове поплаве, гле, јесу почетак нашега буђења и освешћивања, почетак нашег препознавања и упознавања Бића Воде.
Немојте ове поплаве у Србији схватати и доживљавати као проклетство, као казну, као несрећу, као трагедију, као катастрофу – не, нипошто!
Ово нам је опомена, ово нам је наук, ово нам је жетва, ово нам је Милост и Љубав од духовних бића из виших светова.
Управо сада и јесте прави час, прави тренутак, да се упознамо са Водом, да благодаримо Води, и да Воду у себи препознамо.
И, да после овога, после буђења и освешћивања, никада више не прљамо, не загађујемо, и не трујемо Воду!
Јер ми смо (ми, ВедСрби!) и послати у овај свет, да будемо чуварима Воде, чуварима Ватре и Воде, чуварима Природе, чуварима Мајке Земље.


Драгане Симовићу, брате! Речима изреченим горе, погодио си велики део мојих мисли и осећања према води ( и према овоме свему што се дешава). Одрасла сам на пар метара од реке и поимам воду као пријатеља, као друга.као рођака!
Верица!
Верице, и ти као да говориш из мог унутарњег бића.
Све што си рекла, и ја бих потписао.
Дивно!
Поздрављам те!