Лирски записи

 

После многих година – трагања, размишљања и освешћивања – дођох до познања, у свом песничком јасновиђењу, да светом влада Карма, илити, на ведсрбском, Усуд.

Усуд није исто што и Судбина.

Знамо шта је Судбина, а Усуд је Карма.

И сам сам некада писао о црним жрецима и тајним владарима који господаре овим светом.

Тада још нисам био дошао до овога познања.

Свет је много јаснији и простији када се сазерцава из свог унутарњег бића, из Акаше.

Сви они које називамо тајним владарима овога света – велики мајстори, илуминати, банкари, индустријалци, масони, ватиканци, мундијалисти и ини – јесу у нама унутра.

Они су остварења наших мисли, наших осећања, наших жеља и прохтева, наших брига и страхова.

Ми смо њих обликовали кроз многе векове и светове.

Ми нисмо ни свесни, да над нама владају управо они ентитети које смо ми сами својим мислима створили.

Поробљавање човечанства давно је почело; али, поробљавање се одвијало изнутра, преко наших мисли, преко наших брига и страхова.

Онога тренутка кад смо испали из Истине, из Божјег наручја, из Мајчиног крила, ми смо постали лак плен за све могуће ентитете и прикојасе, скривене и невидљиве, у аури Мајке Земље.

Наше су мисли престале бити наше мисли; наша су осећања престала бити наша осећања; наша су дела престала бити наша дела.

Ми смо постали само инструмент у рукама мрачних ентитета.

Раскинули смо завет и везу са вишим духовним бићима, и пали смо у власт најнижих сеновитих сподобија.

Наше остварене и оваплоћене мисли јесу наш највећи и најпотуљенији непријатељ.

Нама управљају наше мисли.

Наше мисли стварају наш Усуд, стварају нашу Карму.

Од наших мисли зависи, да ли ћемо бити слободне личности или последње робље.

Човечанство је данас, као што видимо, посве поробљено.

Пут избављења из робства (а не из ропства!) води кроз срце.

Не кроз мисли, већ управо кроз срце!

Ја не желим о овоме пуно да вам приповедам.

Песници су, и иначе, познати по томе, што су шкрти на речима.

Зато и пишу поезију.

Поезија је згушњавање мисли, згушњавање осећања, згушњавање речи до распршавања, до праска, до експлозије.

Разлика између песника и књижевника јесте у томе, што песник згушњава а књижевник разводњава.

Оно што песник каже песмом од двадесетак стихова, то исто ће књижевник испричати у роману од триста страница!

Никада, ни у лудилу, не бих писао романе.

Бесмислено је! ако све то могу да кажем само једном песмом испеваном у надахнућу.

Упамтите: сви ти ротшилди, рокфелери, сороши и ина црна братија нису личности, већ ентитети које ми својим мислима стварамо и обликујемо.

Избацимо их из својим мисли, из својега ума, из својих брига и страхова, па ћемо у трену постати слободне личности.

Колико сте слободни у својим мислима, у својим осећањима, речима и делима, толико сте слободни и у свету.

То је закон, а све друге приче јесу лажи оних који желе да ви до краја свог земаљског живота останете заточеници лажи.

И, на концу, да вам кажем још и ово.

Чини ми се, и предосећам, да ћу писати још неко кратко време, а онда ћу затворити и тај галактички круг песничког писања, те повући се некамо у осаму да, у стању тиховања, живим оно што сам негда писао и стварао.

Све што сам имао рећи, канда сам већ и рекао!