Нико никада сазнати неће

како је чезнула, венула, и патила

душа моја у овоме свету

 у којему, одвећ,

ни љубави не бива

без душевних јади и боли.

 

Нико никада сазнати неће

колико бејаше ноћи бесаних

због љубави које су заувек остале

 у сновима мојим,

 јер нису смеле, и нису умеле,

из снова у свет да изађу.

 

Нико никада сазнати неће

којима сам све стазама убогим

и врлетним путима распутним

 проносио душу своју,

чувајући је од поруге и подсмеха

овог бездушног света.

 

Нико никада сазнати неће

за патње и боли душе моје

у ноћма дугим, без свитања,

 у свету туђему, у нигдини,

где нема драге,

 брата, ни друга.