Великој Души Александра Крстића,

што се у Небеса, гле, песничка вознела!

 

 

На светим водама Словенског Истера,

У сутон румен и зимзелен,

Сетих се тебе, изненада,

Опхрван тугом и сетом од века,

Брате мој по болима душевним!

 

Сада си негде, некамо далеко,

У неким световима лепшим, и дивотним –

Где нема ни простора нити времена,

Ни прошлости нити будућности –

Брате мој по болима душевним!

 

Био си пријатељ, мио и драг;

И био си, уистини, од оних ретких,

Који се само једном рађају,

А заувек остају, и бивају,

У сновима песника и сневача,

Брате мој по болима душевним!

 

Брате мој по болима словенским!

 

 

 

С вечери у сутон јесени позне,

на водама Словенског Истера,

Десете године двадесет и првог века.