У детињству сам волео да посматрам орлове, лежећи на присојној страни пропланка, и зурећи у праискони плаво и дубоко небо.

Знао бих часима да зурим у два орла, што плове, вијају и круже, по плаветнилу неба, између белих облака у трку.

Модре и зелен-модре букове шуме унаоколо, као водеан зелени и прозрачни, а горе плаво небо, да плавље не може бити!

У том плаветнилу, што плавље не може бити, два светлећа и јасна орла у царству дивоте и слободе.

Бити орао, значи бити слободан!

То је прва мисао која се мени, детету од пет година, у трену јавила.

Та прва мисао, остала је у мојему срцу, у мојему бићу, уписана за сва времена, за све векове.