Време је, да снове преводимо у стварност;

да живимо и да будемо оно

што смо сневали;

оно што на јави сневамо;

 да између снова и јаве

ставимо знак једнакости!

 

Време је, за подвиге и за дела

достојна и нашег имена и нашега порекла;

 да се по делима својим препознајемо;

 и да из чињења наших происходи

како сазнање тако и истина о нама!

 

Време је, да се присетимо свих оних знања

с којима смо и дошли на овај свет;

 знања која смо од Створитеља примили

на самоме Почетку, који и није био Почетак,

већ само један од у бескрајном низу почетака

што се никада ни догодили нису!

 

Време је, да свако од нас каже самоме себи,

да жели један свет по Божјој мери;

 да човек буде усаображен са Богом

и са свеколиком творевином

што из Бога происходи;

 да човек чува и поштује себе

као Сушаство Божје, и да не чини ништа

 од оног што нарушава поредак ствари;

 да човек човека посматра и види онако

како Велики Створитељ

посматра и види творевину своју;

 да човек човеку буде Бог

по Љубави, Доброти и Лепоти!

(Праискони парк у Великом Гају, лето 7522/2014.)