Драган Симовић: Живи овај тренутак као последњи тренутак!
Лирски записи
01
Одувек је мед Србима било издајника Србства.
Никада Србство није ни разарано извана, већ увек и вазда изнутра.
Издајници Србства разорише и уништише Србство.
Ко су издајници Србства?
Ко су издајници уопште?
То је крвни и духовни шкарт, отпадак, испрдак.
Лош ген, лош днк, лош светлосни запис.
Издајници су болестан орган у организму расе, народа, племена, рода.
Обично се издајници рађају у оним породицима у којима постоји залутали ген, залутали днк.
Ако је нека прабаба или чукунбаба била силована, па затдруднела, од туђина, тај ће се туђински ген, туђински днк, туђински светлосни запис појавити у неком њеном далеком потомку.
Тај далеки потомак залуталог гена, биће издајник свога рода и племена.
Тако тумачи и разјашњава древна тајна духовна наука.
Нама је, данас, тешко да се носимо са издајницима, са тим туђинским геном мед нама.
Ужасно тешко!
Много је издајника, много је туђинског гена.
Савремену србску интелектуалну, културну и политичку елиту чине управо Срби туђинског гена.
Они држе све полуге моћи унутар Србства и Србије.
А управо њих подржавају сви наши заклети душмани из Ватикана, Лондона, Брисела и Вашингтона.
Ми смо скоро немоћни.
Ми смо моћни, а немоћни.
На сваког расног Србина кидише на стотине и тисуће изрода, погани и душмана.
02
Сав се белосветски олош и шљам удружио и заверио против Србства.
Олош и шљам извана, олош и шљам изнутра.
Наумили су да нас сасма сатру и затру.
Само им је то на уму.
Боримо се, али не знам да ли ћемо успети да се изборимо!
Тешко је, и све теже бива.
03
Сутра ћу поћи на село.
Неће ме неко време бити мед вама и са вама.
Ако ми Татјана, у међувремену, буде писала, нека зна да јој не могу одговорити на писмо све док се са села не вратим.
Сиромашан сам, попут многих од вас, па не могу да купим лаптоп, да вам и са села пишем.
Сваки је расни Србин сиромашан.
Сиромашан, а духом богат.
Тако је одувек бивало.
И тако ће још задуго бивати.
04
Јесен је лепа и сетна.
Лепа, сетна и смирујућа.
Тужна и сетна вилинска свирка у жутим и руменим крошњама дрвета.
Панонска, банатска јесен је пуна туге и сете.
Туге и сете која тишти и притиска душу.
Зато се људи у Панонији, у Банату, најчешће вешају у јесен жуту, румену и сетну.
Доживео сам то.
Доживео сам једну позну јесен негде у банатској равници.
Имао сам тада двадесет и једну годину, а пожелео сам да се убијем!
Спасила ме поезија.
Поезија и лепота.
Од тада, од те јесени, обожавам поезију и лепоту.
Посветио сам се поезији, и посветио лепоти.
05
Имам шездесет и пет година, и не жалим ни за чим што је минуло и прошло.
Песник нема потребе ни за чим да жали, јер живи у својој поезији.
Цео живот, ма трајао и триста година, јесте само овај тренутак.
Јесте само ова песма.
Ова лабудова песма.
По једном древном предању, лабуд најлепшу песму испева у трену кад одлази из света.
Свака моја песма јесте моја последња песма.
Од древних хималајских и тибетанских посвећеника научио сам, још у раној младости, да живим овај тренутак као последњи тренутак.
Говорили су ми: живи овај тренутак као последњи тренутак, и познаћеш да је живот вечан!
У трену сам то схватио и освестио, и од тада, од ране младости своје, живим овај тренутак као последњи тренутак, и сваку своју песму доживљавам као своју последњу песму.

