Лирски записи

 

Најстрашнија је она смрт кад човек усмрти самога себе изнутра, из свог унутарњег бића.

Она смрт кад човек умре душевно, духовно и морално.

Кад постане нико и ништа, никоји и ничији.

Кад својим мислима, осећањима, речима и делима усмрти самога себе, заувек.

Такве се смрти највише бојим.

Не бојим се своје биолошке, физичке смрти, већ се бојим душевне, духовне и моралне смрти.

Страшно је кад човек престане бити човек; кад постане јадан и бедан, јадо и никоговић.

Кад изда ближње и суближње, кад изда племе и род.

Кад изда своја начела, свој поглед на свет, своју поетику и уметност живљења.

Кад вређајући ближње, вређа и убија самога себе.

Такву смрт сам осетио и доживео више пута; такве се смрти највише грозим.

Пре бих пожелео да се моје физичко тело годинама распада у живим ранама, него да један један дан да осетим душевну, духовну, моралну и унутарњу смрт.

Од биолошке, физичке смрти још има лека, још има утехе, али од унутарње духовне смрти, гле! нема ни лека ни утехе.

Унутарња смрт јесте смрт заувек!

Грешио сам много пута, огрешио сам безброј пута душу своју према ближњима својим.

Никад се накајати и раскајати не могу због греха учињених према роду и племену своме, према бићима суштим и дивотним.

Све сам ближњима својим давно опростио; опростио сам давно и унапред за све нанете ми увреде и боли.

Али себи самоме још опростио нисам, због оних увреда и боли које зададох ближњима својим.

Још нисам опростио себи самоме, јер ми се чини да још и нисам заслужио праштање.

Можда су ми ближњи моји давно већ опростили све нанете им увреде и боли, но ја самоме себи још праштати не могу.

А знам да ћу ускоро и ја самоме себи морати све да праштам, да праштам самоме себи пре но што кренем на пут далек, на далек пут без повратка.

Најтеже је праштати самоме себи.

Некада морају да прођу године, да би човек опростио самоме себи оно што су ближњи његови већ давно заборавили и опростили.

Јер грех је велик не праштати себи, и не опростити себи.

Грех према души својој, грех према унутарњем бићу својему, грех према Створитељу.

Зато: праштајмо свима, па и себи!

Праштајмо себи!