Лирски записи

 

Песник је, сликовито речено, пупчаном врпцом везан за свој народ.

За свој народ и језик матерњи.

Од свих уметника, једино је песник судбински везан за род, племе и језик.

Сви други уметници могу издати свој народ, језик, род и племе; могу имати више родина, више домаја, више отаџбина; могу се одрећи свог завичаја и постати грађанима света, једино песник то не сме и не може да чини.

Сви други уметници биће и даље уметницима и када се одрекну свог народа, свог језика, свог рода и племена, али кад се песник одрекне рода и језика, он се тиме одрекао и самога себе.

Он тада престаје бити песником, и постаје никојим и ничијим.

Једино поезија происходи из бића језика и бића народа, и једино се поезија рађа, живи и умире у бићу језика и бићу народа.

Сликари, вајари, музичари и ини уметници не морају имати никаквих додирних тачака са бићем језика и бићем народа, те зато и не деле судбину са бићем језика и бићем народа.

Они су беззавичајци, они су грађани света.

Они су, по много чему, слободнији од песника.

Они ће бити то што јесу било где у свету.

Песник може бити то што јесте само у свом језику, само у свом народу.

Изван свог језика и народа, песник је, гле! нико и ништа.

Отуда, кроз векове, најтежа казна за песника бејаше прогонство и изганство.

Прогонство и изгнаство из рода и племена, јесте прогонство и изгнаство из бића језика.

Песник је не само пупчаном врпцом, већ душом и срцем везан за свој народ и језик.

Зато песник и јесте једини истински чувар рода и језика.

Само песник, од свих иних уметника и стваралаца, бдије над језиком и родом.

Јер род и језик бивају једно.

Кад нестане језик, нестаје и род; кад нестане род, нестаје и језик.

А песник чува и обједињује обоје.

Народ без песника јесте мртав народ.

Језик без песника јесте мртав језик.

То је песников усуд.