Последњи Стриборјанин, гле!

 полеће на беломе ветру!

 

Небом зелен-плаветним,

иза прамења румених облака,

узлеће у сутон вечерњи –

уз сетну вилинку

 брезова горја –

Последњи Песник

Беле Стриборије.

 

Понад језера горског

што зрцали се,

и љеска,

и искри

попут огња жива,

одлеће Последњи

 Ратник Стриборјанин.

 

И ено, већ замиче

тамо у даљини,

иза модре пруге,

Обзорја Тишине!