Лирски записи

 (Снимио Владан Пантелић, 7522.)

Свако је од нас по задатку, не само у овом свету, већ и у свим иним световима.

Сваки човек долази по задатку на свет, и одлази са света онда кад обави тај задатак.

И, сваки човек, заиста, обави свој задатак, чак и онда кад му се чини, да није ваљано обавио задатак.

До тог познања је дошао и мој пријатељ Владан Пантелић, Ведски Србин, Хиперборејац и сибирски шаман и исцелитељ.

Јуче ми бејаше веома тежак дан.

Наиђу такви дани, кад се човеку чини да је смрт већ дошла по њега, да је пред вратима његова дома.

Имао сам осећај, у дубини бића, да је моје физичко тело преузело све болести мојих крвих предака, да се распадам како споља тако и изнутра, те да не могу више да боравим у овоме свету.

Позвао сам Владана и, он ме данас походи.

То сам чинио и раније, кад год ми бејаше бивало тешко, кад год нисам могао самоме себи да помогнем, кад год нисам могао самога себе да исцелим.

Ово и вама саветујем, иако нисам човек који дели савете, будући да то није у мојој природи.

Кад год је некоме од вас тешко, кад вас обхрвају туга, сета и боли овога света, позовите најближег пријатеља и, искрено, заиста искрено, отворите му душу и, реците му све што вас тишти, мучи и боли.

Али је важно да будете искрени према пријатељу!

Сам разговор, у истини, са пријатељем делује исцељујуће.

Један такав искрен разговор значи више од одласка лекару или узимања вештачких лекова.

Зато што све болести – али, буквално све! – полазе из душе, из самог језгра бића и душе.

Болести савременог света јесу отуда, најчешће отуда, што су људи престали да се друже у истини и љубави.

И када се, неким чудом, сретну пријатељи (да ли су пријатељи?!), они воде испразне, надобудне, таште, извештачене и бесмислене разговоре.

Приметили сте, свакако, да савремени људи нису више искрени при сусретима.

Уместо да отворе душу једни другима, те да кроз дубински разговор избаце из себе душевно, духовно и кармичко смеће, они се лажно представљају једни другима, повлачећи се у своју љуштуру.

Сви глуме, сви су пуни страхова и предрасуда.

И свако свакоме, на питање: како је? – одговара да је сјајно, да је дивно, да је красно, обмањујући и себе и свог саговорника.

Људима који цео свој век проживе у својој љуштури –  ниједан лекар, ниједан исцелитељ, ниједан духовник не може помоћи.

Заиста, њима нема помоћи све док са својега лица не свуку образину, маску и персону и, док се не извуку из своје љуштуре, из својега оклопа.

Сви умишљају да су важни, да су веома важни, а управо то и јесте узроком многих тегоба и бољки савременог света.

Гледао сам људе који су толико затворени у себе (а то се интелектуалцима најчешће дешава!), да се плаше да било шта искрено кажу о себи.

У њих је све лажно и извештачено.

У њиховом присуству, најчешће, осећате поље негативне енергије, и, просто, гледате да што пре побегнете од њих.

Јер, ако дуже останете у њиховом енергетском пољу, у њиховој аури, и сами ћете бити захваћени том негативном енергијом.

Примићете и преузети све њихове болести.

Ето, ја вам у песничком надахнућу, и у истини, препричах свој данашњи сусрет са Владаном Пантелићем, човеком и пријатељем који више од мене зна.

Одувек сам волео да се сретнем са пријатељем који више од мене зна, јер ћу и сам од њега нешто научити.

Само сујетан, ташт и горд човек не уме, и не сме, да призна, да његов саговорник, његов ближњи, више од њега зна!

(Снимио Владан Пантелић, 7522.)