Лирски записи

 

Данас се, корачајући левом обалом Дунава, присетих пријатеља Драгослава Бајагића који обитава у Шведској.

Дан је био сунчан и топао.

Сунце је грејало као у рано пролеће.

Светлост је била скоро заслепљујућа.

Птице су у ниском лету надлетале мочваре и мртваје прошаране оголелим врбацима.

На неким местима, трава је још зелена и свежа.

Једном ми приликом Драгослав рече, да су ови дани, горе на Северу, тешки и суморни, да се не зна ни када свиће ни када се смркава, да то притиска душу и рађа сету у души.

Враћам се у зону сумрака, рече ми Драгослав пред повратак у Шведску.

Зато су наши Древни, који су, такође, боравили у СрбИрији (Стриборији), на Крајњем Северу, имали више божанстава која су повезана са ватром, са огњем и огњиштем.

Огањ је био знамен Младог Сунца.

Огњем се припомагало Младом Сунцу да узрасте и ојача.

Ватра је нешто древно, праисконо и космичко у нама, у нашем срцу и бићу.

Највише волим да тихујем, да медитирам крај ватре, зурећи у разиграну ватру.

То смирује и исцељује.

Смирује и исцељује душу и дух.

Наше расположење зависи од количине светлости.

Што је више светлости, више је и радости у нашем срцу.

Колико је светлости око нас, толико је светлости и у нама.

Ми смо бића светлости која светле у тами.