Лирски записи

 

Милану Пуалићу, србском соколу са Велебита.

 

Живо се сећам многих личности из детињства.

Били су то посве обични, а дивни и племенити људи.

Људи пуни топлине и љубави.

Многи од њих, можда, нису умели да читају и пишу, а бејаху узвишени, господствени, паметни и мудри.

И сви су некако зрачили неком чудесном, мистичном светлошћу.

Из свих њих је исијавало нешто праисконо, природно и божанско.

Живели су усаображено и усаглашено са Природом.

Они бејаху оличење саме Природе.

Певали су, играли, веселили се, и радовали животу.

Све су радили уз песму и игру.

Нико није умео тако певати, играти, веселити се и радовати као они.

Нико тако није љубио децу као они.

Сва деца бејаху њихова деца.

Свако би дете у свачијем дому било нахрањено и напојено.

Свака мајка бејаше свој деци мајка, сваки отац бејаше свој деци отац.

Свака тетка бејаше свој деци тетка.

И стрина је бивала као тетка.

И ујна је бивала као мајка.

Ујак и стриц били су исто што и отац.

Свако је свакоме помагао.

Свако би свакоме притекао у помоћ

То је било време моба.

Време када је цело племе свакоме из племена припомагало у свим пословима.

Време када се брдима, пропланцима и горима орила праискона песма жетелаца и косаца.

Време када су орлови кликтали у праискони плаветном небу понад моћних и модрих букових шума.

Време када горски потоци бејаху девичански бистри, и када се под сваким већим каменом у води могаше наћи рој пурпурних ракова.

Време када је човек човеку био човек, па и више од човека.

Време када је човек спасавао човека.

То време сада живи у мојим песма и сновима, у мојим лирским записима.

То време је, за сва времена, остало записано у Акаши.