Лирски записи

 

Када пишем о Србству и Србима, ја пред собом видим – јасно видим у визијама – чисту звездану, хиперборејску, аријевску, европску белу расу; видим чисту расу најхрабријих божанских ратника и најлепших жена, србских жена које су по лепоти и мудрости равне вилама и богињама.

Када пишем о Србству и Србима, ја не гледам, ја не видим – јер нису у мојему видном пољу! – оне изроде србске, оне духовне, умне и моралне наказе, она духовна и морална грдила, оне шудре и парије, ону белосветску фукару која само неким чудом (или случајем!) има србско име, већ поглед упирем навише, ка Извору Светлости, ка Извору Живота, где видим, јасно као дан видим (у пурпуном прстену вечности и бескраја), оне Србе и Србкиње који су дика и узданица Србства, који су дика и узданица свеколие аријевске, хиперборејске, ведске и свесловенске звездане расе, који су дика и узданица свих наших великих предака и свих наших белих ведских богова и богиња.

Када пишем о Србству и Србима, ја клечим пред Престолом Свароговим, обасјан трима унутарњим и духовним сунцима, чија млечно-бела светлост обасјава сва звездана јата, све васељене и правасељене, све овостране и оностране светове, и видим Само Језгро Првобитне Светлости што титра и трепери у дубинама свих дубина, у висинама свих висина, и још видим како Свароговим Светлосним Луком корачају, преда мном, најплеменитији, најузвишенији и најхрабрији Срби, и како за њима ступају најлепше, најдивотније и најмудрије Србкиње, и како њихова красота и дивота обасјава и греје бескраје светова и звезданих јата.

Када пишем о Србству и Србима – ја то осећам, ја то појимам, ја то схватам, ја то разумем, ја то јасно у визијама видим и сазерцавам и, надасве, ја у све то, свим бићем својим  и суштаством, верујем – верујем, јер знам!

Нека сте – од богова и предака, од Неба и Земље, од Великог Оца и Велике Мајке – благословени сви ви, љубљени моји Срби и љубљене моје Србкиње, и нека вам се остваре сви ваши снови дивотни које и будни сневате!

 

На левој обали Дунава,

пред Нову (Србску) 7523. годину.