Онај ко није растао на селу,

не зна да се најслађе обедује

с пролећа у њиви,

кад се кукуруз окопава,

и најдивотније спава

 у сенци столетног храста

сред поља,

после жетве ражи,

у врело летње подне,

кад јару јаросну –

која титра и трепери пред очима –

 распршује умилан дашак

што подухује са плаветних

врхова горја у даљини.

 

Онај ко није растао на селу,

не зна колико неког тајинственог

 и узвишеног смисла имају

 сви ти ратарски

и сељачки послови,

и колико је близу Бог,

кад се оре, сеје

 и жање у пољу.

 

Она ко није растао на селу,

не зна – нити може знати! –

да су се најздравија

и најлепша деца –

некада давно,

у доба девичанства –

 стварала и рађала у пољу,

у њиви, или на пропланку,

кад се коси

и сено пласти.