Лирски записи

 

У детињству сам спавао у стаји међу кравама, и у тору, на овчарнику, међу овцама и козама.

Ви, који нисте расли и живели на селу; ви, који сте рођени и одрастали на плочнику и асфалту – у бездушним градовима, кроз које провејава космичка метафизичка студен, хладноћа, језа и грозота пустоши – у кућама од стакла, бетона и челика, не знате, која је то лепота и дивота, спавати у стаји, појати, овчарнику и тору, међу кравама, овцама и козама.

Не знате, какво се смирење, какав унутарњи мир, каква праискона топлина осећа у стаји, међу кравама, у зимској ноћи, док напољу веје снег.

Мирис сена, сламе и балеге опија и успављује само унутарње биће, само срце, саму душу.

Да, можда нисте знали – да сено, да слама, да балега мирише, и да тај мирис има исцељујуће дејство!

Лепши је и здравији мирис у сеоским стајама, међу кравама, овцама и козама, него ли у градском превозу, међу мрзовољним, бездушним, злобним, пакосним, поганим и злим људима.

Јер, ништа тако не смрди као душе поганих, пакосних и злих људи!

Смрад таквих људских душа осећа се на даљину.

То је смрад који трује и убија благородну душу.

И, док полако тонеш у сан – у праискони девичански сан, слађи и дубљи од свакога сна у свету међу људима – ти чујеш лагано и смирено преживање крава; осећаш њихов дах на лицу, на врату, око ушију; осећаш топлину и чедност душе ових племенитих, умилних, узвишених и божанских животиња, и видиш – спрам светлости снега што допире кроз прозор видиш – њихове крупне, дубоке, топле и сетне материнске очи.

Да, краве имају тако крупне, топле и дубоке очи, а у њиховом безазленом, умилном, благом материнском погледу има неке тајинствене, тајносане и мистичне топлине, милине, радости, туге и сете.

Нико те од људи неће погледати тако благо, топло и мило као крава!

И ничег тужнијег и болнијег нема, него видети краву коју воде на кланицу!

Једном сам, давно, пролазећи поред једне кланице, у једноме граду, видео краву умилног и тужног погледа, коју су бездушни и безбожни људи крвнички били и тукли, увлачећи је, ужадима, у кланицу.

Био сам дете, али сам свим бићем својим, у томе трену, осетио, да су ми те племените животиње драже и милије од свих људи целога света.

Ништа тако не презирем као кланице, у којима се муче и убијају невине животиње!

У времену долазећем – ако заиста желимо да будемо духовна, космичка и божанска бића – онда би, за почетак, требало да затворимо све кланице, и да забранимо убијање и клање животиња.

Јер, кад год, и данас, прођем поред кланице, ја осетим неку праискону нелагодност, и неку чудну космичку језу и грозоту у души, и схватим, у трептају ока, да су кланице наша тешка и претешка карма.

И, заиста, све док имамо на милионе кланица у свету, ми се не можемо сматрати цивилизованим, словесним и духовним бићима!

(Татјана Кришков: Соната за Теслу)