Драган Симовић: Да сам дрво…
Лирски записи
Некада пожелим да сам дрво, да сам птица, да сам облак, да сам ништа.
Да сам космички сан.
Тешко је бити човек!
А још теже је остати човек, и отићи са овога света као човек.
Бити човек, то је истовремено и велики благослов и велико проклетство.
Бити словесно, свесно и освешћено биће – то је велики благослов, велика милост, велика одговорност и велико проклетство.
Пре или доцније, сваки се словесни и освешћени човек умори од космичке одговорности што је човек.
Осећао сам то и раније, али сам вечерас први пут тога постао свестан.
То ме већ одавно мучи.
Данима се и месецима будим са осећањем нелагодности, мучнине, тегобе, тескобе и притајене, дубоко скривене, грижње савести.
До вечерас нисам знао откуда је и зашто то.
То је отуда што сам човек!
А тешко је, заиста тешко, бити човек.
То је истовремено и космичка одговорност и космичка тескоба.
Одговорност над тиме што си човек, а у исти мах и притајени страх: докле ћеш, и да ли ћеш моћи до краја да останеш човек?!
Толико сам пута пожелео да се већ једном заврши овај мој земаљски животни ток, пожелео сам да одем одавде, да зароним у дубок и предубок у космички сан и, да се никада више не родим као човек.
Јер, тешко је, уистини тешко, бити човек!
Ма шта човек чинио или не чинио, увек ће и вазда грешити.
Грешиће из најбољих, из најплеменитијих и најузвишенијих намера.
Грешиће и кад највише добро има на уму и у свести!
Да сам дрво, да сам птица, да сам облак, да сам ништа – не бих се никада тако осећао.
Да сам, рецимо, дрво, био бих миран, спокојан и блажен, и живео бих све време у стању унутарњег тиховања, у некој врсти космичког сна.
Не бих стрепео, не бих страховао, не бих био оптерећен одговорношћу, не бих размишљао о добру и злу, не бих ни о коме и ни о чему судио.
Следио бих свој унутарњи пут космичког тиховања и космичког сна, и живео овај тренутак, ово вечно сада.
Сваки би ми тренутак био вечност – да сам дрво!
Тешко је и претешко бити човек.
Свим бићима изнад, и свим бићима испод, лакше је него човеку.
Ниједно биће изнад, и ниједно биће испод, не мучи и не тишти то што човека мучи и тишти.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
реплика на ,,Дрво,,:
Да ли си некада помислио да и дрво има мисли, да има ум, да осећа и да чак и прича (шушори) о свом ставу према томе што је живо? Можда и оно размишља о томе како да се излечи од неке дрвне болести? Можда и оно размишља о томе како да привуче пчеле, бумбаре а да на њега не слећу муве да га прљају? Замисли како му само може бити тешко што је слабо покретно па не може да отера неку птицу која му досађује ?Или можда мисли како да задржи код себе малога славуја да га буди својом песмом? Да не оде на неко друго дрво? Можда и дрво може бити љубоморно на друго дрво што је друге врсте па мисли да му у животу иде боље? Можда је заљубљено у суседно дрво па шири своје гране да га пригрли? А то се среће у природи доста! Замисли како само може бити тужно (можда плаче) кад чека да га секу? Можда је свесно свега што се дешава. Ја сам дубоко уверена да су то врло свесна бића. По чему би само човек био свесно биће? Ко је дао њему то право да тако мисли о себи?По чему је човек изнад других бића па ради са њима шта му падне на памет? Ко зна колико су паметна та дрвана бића? Је ли то неко мерио?
И како се то може да измери?
(Верица Стојиљковић)