Лирски записи

 

Србски родољубиви покрет биће јак онолико колико га Русија буде помагала.

То је истина, а све друго су само пусте жеље, приче и бајке.

Ако смо браћа – а јесмо браћа од Праискони! – онда Русија мора, на све начине, да помаже буђење и јачање србских родољуба.

Помажући Србију и Србство, Русија, истовремено, и саму себе јача, изнутра.

Русија не сме више да чека и оклева.

Да чека, да србски родољуби дођу на власт, па тек онда да помаже Србију.

Нема од тога ништа!

Зато што, напросто, србски родољуби не могу сами да се изборе, јер против себе имају како прозападну и проунијатску струју, у самој Србији, тако и свеколико антисрбско зло на Западу.

Ако Русија то не види, онда ништа не види.

Русија или не види, или се, пак, претвара да не види.

Због оклевања, због неодлучности и млакости, Русија ће много што-шта да изгуби.

Од детета ми се није свиђала та млакост, неодлучност и снисходљивост Словена.

Увек смо у дефанзиви, увек у повлачењу, вазда у чекању и оклевању.

Никако да смело, одлучно и одважно кренемо у напад, силно и жестоко!

Тако силно и жестоко да се Земља затресе.

На стотине, на тисуће начина Русија може да помаже србске родољубе.

Може и јавно и тајно, више тајно него јавно.

Колико год Русија буде уложила у србски родољубиви покрет, њој ће се то стоструко вратити.

Вратиће се и на кратке и на дуге стазе.

У последње време, да будем искрен, већ ми некако лицемерно делују све те србско-руске жалопојке и тужбалице.

Прошло је време жалопојки и тужбалица.

Срби и Руси морају храбро, неустрашиво, одважно и жестоко да крену у напад!

Да крену у освајање звездане будућности.