Лирски записи

 

Најлепше сам са својим оцем диванио и беседио кад сам покрај њега бдео на самртном одру.

Све оно што нисам стигао да му кажем док је боравио у свету, испричао сам му те зимске ноћи док сам поред њега бдео.

Између оца и сина увек остаје нека неиспричана прича, нешто што никада не стигну један другом да испричају и пренесу за земаљског живота.

Отац је једног зимског сунчаног дана умро напречац, од срца.

Био је у шездесет и првој години, а ја сам тада имао тридесет и пет.

Пожелео сам, у тренутку, да останем сам поред очевог одра.

Замолио сам ближње да се повуку у суседну собу, а ја сам сео наспрам очевог узглавља утонувши у своје унутарње биће.

Био сам у неком чудесном, несвагдањем стању духа и свести.

Сазерцавао сам очев лик из свог најдубљег унутарњег бића, из тихујућег и сневајућег суштаства.

Био сам истовремено и у будном и у сневајућем стању.

Нисам у том трену осећао никакву тугу.

Чудно је, али заиста нисам био тужан.

Као да се ништа није догодило.

Као да је отац још ту, негде поред одра, негде у неком кутку собе.

Као да ме и види и чује.

Истовремено сам осећао, и био свестан тога, да је отац обавио своје земаљске задатке.

Убрзано је живео, убрзано сагоревао па је пребрзо и напустио овај свет.

За шездесет година боравка у свету, много је тога видео и доживео.

Имао је три живота у једном животном току.

Са седамнаест година преживео је, неким чудом, тешку неизлечиву болест.

Са двадесет година успео је – ко зна чијом милошћу и ко зна каквим чудом! – да се отме крвницима и да се спасе испод ножа.

Догодило се то негде у босанским врлетима, у глуво и мрачно доба ноћи.

Са двадесет и две године, негде на Сремском фронту, био је, од преког суда, осуђен на смрт стрељањем.

Помиловање је стигло, буквално, у последњем часу; било је остало још три минута до стрељања.

Отац је два пута гледао смрти у очи.

Отац и смрт гледали су се две вечности лицем у лице.

Не знам још никога ко је два пута гледао смрти у очи.

Знам за оне – што из живота, што из литературе – који су се по један пут срели са смрћу, али да се неко два пута сретне са смрћу у једном животном току – заиста, не знам!

Написао сам и објавио многе песничке, књижевне и ине уметничке књиге, но књигу о својему оцу, и о његова три живота у једном животном току, нисам могао да напишем.

Покушавао сам у неколико наврата, али ми се, напросто, није дало.

Књигу о оцу никада написати нећу.

Питао сам се толико пута у осами, у ноћима тиховања, зашто ми измиче, зашто ми се не да да напишем књигу о оцу, будући да такве књиге и таквог животног пута нигде у књижевном свету нема..!

А онда сам, изненада, како то обично и бива, добио одговор из Акаше, из свог најдубљег унутарњег космичког и божанског бића.

Отац је наставио свој живот кроз мене, и његова животна књига живи и даље у мени.

То ми је и отац потврдио својом изјавом, када ми је треће ноћи дошао на сан.

Био је свечано обучен, као за венчање.

Био је ведар и насмејан, а око њега је титрала млечно-бела светлост.

У руци је држао књигу у тврдом повезу са златотиском.

Рекао ми је: сине, онако је како си ми причао!

Постоји живот после смрти… Ово је Књига Живота…

Како је изненада дошао, тако је изненада и отишао.

После тог сна никада више нисам туговао за оцем.

Увек бих певајући одлазио на његов гроб.

На његовом гробу, и дан-дањи, после толико лета, осећам праискону радост и милину, осећам божанско смирење и блаженство.