Лирски записи

 

Један је србски песник, пре више од пола века, најавио да ће (у будућности) поезију сви писати.

Он је то могао да најави, да пророкује, зато што је био видовит.

Он је то, заиста, видео!

Сваки је песник видовит, и сваки је песник пророк.

Та будућност, коју је песник видео, будућност у којој ће сви писати поезију, јесте наша садашњост.

Сада, у овоме часу, видовити песник може да објави, да поезију сви већ пишу!

У сваком од вас спава песник, свако од вас, ако жели, може да пробуди песника у себи и да буде песник.

Свако од вас има своје снове, своје визије, своје идеале, своје љубави, своје најдубље тајне.

Свако од вас, ако мисли срцем – не главом, већ срцем! – може да пише поезију.

Поезија није оно што су вам некада, у школи, причали они који су само мислили да знају шта је поезија, а, уистини, ништа нису знали о поезији.

Поезија је Смисао и Пут, Истина и Светлост, Љубав и Лепота, Доброта и Живот.

Писати поезију, значи: живети са Смислом.

Писати поезију, значи: бити будан и освешћен.

Писати поезију, значи: путовати кроз тајинствене и оностране светове у потрази за Својим Божанским Бићем и Суштаством.

Писати поезију, значи: стварати један лепши, бољи и духовнији свет, један свет у којему ће се живети са Сврхом и Смислом.

Поезија није доколица – како успавани, несувисли и бесловесни мисле – поезија је потрага за Највишим Смислом, како у овоме, тако и у свим иним световима.

Поезија је Пут самоисцелења, Пут самообновљења, Пут поновног рођења – али и рођења у Духу, у Свести, у Истини, у Љубави.

Желим да сви ви, да свако од вас, пише поезију.

Да је пишете у овоме часу, у овоме трену.

Да је пишете и, да живите што пишете, да живите са Сврхом и Смислом, и да будете испуњени Лепотом, Добротом, Љубављу и Светлошћу.

Сваки коментар који напишете срцем, може бити песма.

Само је важно да осетите унутарњи ритам стиха.

Поезија је ритам, унутарњи космички ритам.

Снага поезије јесте у унутарњем космичком и божанском ритму оностраног стиха.

Зато је свака реч у поезији по стотину пута снажнија од сваке речи у прози.

Енергетски и духовно снажнија!

У поезији је ритам Космоса.

У прози је ритам Земље.

У томе је разлика између поезије и прозе.

Једна песма од дванаест стихова садржи космичку драму, космички ритам, космичку енергију једног романа од триста страница.

Све оно што је романсијер, што је приповедач, што је прозни писац испричао на триста страница прозног дела, то ће песник рећи са дванаест стихова.

Зато што песник уме да згусне енергију речи.

Рођени песник, посвећени песник, расни и велики песник уме да згусне тисућу речи у само једну једину реч.

Песник је чаробњак, алхемичар речи.

Песник згушњава, приповедач разводњава.

Песник се труди да са што мање речи што више каже, док се приповедач, риомансијер труди да са што више речи што мање каже, или да са много речи – ништа не каже!

Зато су највеће истине не у прози, већ у поезији.

Све свете књиге свих раса и древних народа настале су у форми песме, у стиху.

Највећи мудраци нису писали приповетке, новеле и романе, већ поезију.

Ако желите да откријете најдубље тајне, онда читајте поезију, и то што старију.

Што старија поезија, све је више космичке мудрости у њој.

Али, нема старе и нове поезије.

Зато што је поезија изван времена.

Проза је у времену, а поезија у вечности.

И то је још једна од разлика између поезије и прозе.

Речено је: поезију ће сви писати.

Ми кажемо: поезију сви пишу!