Мајко Србијо!

Веровао сам ти и онда

када су се многа деца твоја

тебе одрицала,

и када су те незахвална чеда проклињала,

 и када су само речи увреде имала за тебе,

називајући те именима погрдним

 и срамним!

Веровао сам ти и онда

када сам као просјак

ходио пољима и горама твојим,

гладан и прозебао,

и када није било дома

 једног јединог

 у којему бих уточишта нашао

и душу згрејао своју!

Многе си синове и кћери

одњихала и подојила,

 и у свет с љубављу мајчинском испратила;

 и за сваким си дететом својим

тужила у ноћима

бескрајно дугим и сетним,

ишчекујући, са стрепњом и зебњом,

 да ти се из света

далеког врате!

Болеле су те све ране деце своје,

и све страхове и бриге њихове

 душом си својом осећала,

и срце је твоје крвавило

 за сваким страдалим

чедом твојим!

Трудила си се

да многа гладна уста нахраниш;

да жедне и немоћне

водом живота напојиш!

Била си Мајка и онда

када се незахвалним чедима твојим

 чинило да си им маћеха само,

и да немаш љубави за њих,

грешне и бесловесне!

Мајко Србијо!

Твоја незахвална чеда

вазда кукају

и свагда нешто траже од тебе,

 а нико се од њих осврнуо није,

 да види да ли би какво добро

могао теби

и за тебе да учини!

Нико од њих

ни један једини пут

не рече:

Благодарим ти, Мајко Србијо!

Благодарим твојој лепоти и дивоти;

благодарим твојој љубави несебичној;

благодарим песмама и радостима

твојим!

Мајко Србијо!

И, ако се некада догоди,

 да се

 сва чеда твоја

буду одрицала тебе,

твој те се Песник,

последње чедо твоје –

 знај! –

 никада

одрицати

 неће!

(На левој обали Дунава, у лето 7520/2012.)