Миодраг Миликић: СЛАВИЈА – ПУТОВАЊЕ МИСЛИМА
МОЈИ БОЖУРИ
(Косово)
Зло је са неба падало
Божуре је убијало
Предуго је трајало
И није нимало стајало
Док нису увенули сви
Моји црвени божури
Ниједног нема више
Не помажу чак ни кише
Где ли су нестали сви
Моји косовски божури?
ГРАД КРАЈ ЈЕЗЕРА
(Охрид)
Град словенског мастила и пера
Крај бистрог, великог језера
Где се застава сунца вијори
Где су Биљанини извори
И Самуилова тврђава говори
О тајанственој нашој прошлости
О вековима туге и радости
Град словенског језика и ума
Учитеља наших, Климента и Наума
Историју давну у себи скрива
И стално нас назад призива
Сунцем топлим да нас дарива
Да нам поново срце освоји
И добрим вином да нас напоји
ПОБЕДНИЦИ НА КОЛЕНИМА
(Москва)
Кроз московски метро шетам
Мука ме у стомаку хвата
И не верујем шта сада гледам
На коленима су ветерани рата
Њихове медаље и даље сјаје
Подсећају их на победе старе
Ново јутро наду им не даје
Власти за њих више не маре
Питају се за шта су се борили
Мртви другови су им у мислима
Одговор још увек нису добили
Остали су да клече на коленима
300 ГОДИНА
(Санкт Петербург)
300 година стварања
300 година разарања
300 година Христа
300 година антихриста
300 година еволуције
300 година револуције
300 година радости
300 година гадости
300 година људи
300 година нељуди
300 година власти
300 година страсти
300 година прозе
300 година нервозе
300 година културе
300 година тортуре
300 година воље
300 година невоље
300 година прошлости
300 година будућности
300 година смеха
300 година греха
300 година Северне Престонице
300 година Москве наследнице
ЗЕМЉА ОРЛОВИХ ГНЕЗДА
(Пољска)
Од балтичких дубина
До карпатских висина
Од Бјалистока до Вроцлава
Од Гдањска до Кракова
Тамо је мученица Варшава
Тамо где су Гнезда Орлова
Простире се Пољска сва
Између истока и запада
Преживела је много напада
Гласом пољскога народа
Ширила се Европом слобода
Преживела је глади и зиме
И свирепе разне режиме
И са правом се поноси тиме
Храбро чека изазове тешке
Показује своје врлине витешке
У средини Европе она сија
Блистава и вечна Полонија
УМИРУЋИ ПЛАМЕН
(Лужичке горе и Карпати)
Пламен се сада гаси
Боже, само га спаси
Нека он вечно гори
Нека се он вечно бори
Нека настави да живи
Да не дође облак сиви
Да се пламен не угаси
Боже, само га спаси
Извуци га из смрти
Твој глас се мора чути
Спроведи га у дело
Да црно постане бело
Нек се дух поново роди
Нека ка новој зори води
Нека сачека нови дан
Нека се оствари сан
Нека дочека следећи век
Нека живи и гори заувек
Да не постане историја
И прошлости мистерија
Нека ватра вечно пламти
Нек се она вечито памти
Нека настави да светлуца
И нек срце настави да куца
ДЊЕПАР
(Кијев)
У магловито хладно вече
Дњепар и даље тихо тече
Сећајући се Асколда и Дира
И хероја и издајника – Владимира
Сећајући се кургана и кумира
Среће и патње, мира и немира
Кијев вечни у поноћи ћути
Једино се Дњепар може чути
Сећа се Хмељницког Богдана
Сећа се срећних својих дана
Сећа се крви пуних рана
И даље живи пун сећања
Разориле су га године тешке
У прошлости сада тражи грешке
Памти Кијев и године гладне
Памти власти сурове и хладне
Памти хероје, памти ветеране
Памти дане славом обасјане
Изнад обале садa јутро свиће
Док је Дњепра, и Кијева биће
РЕКА КРВИ
(Дон)
Био је грађански рат
У човека је пуцао брат
Само зато што је био одан
Што није желео да буде продан
Ђаволу који жели само крви
Да велики људи постану црви
Текла је страшна револуција
Трошила се безбројна муниција
Текла је велика црвена река
Носила је у себи човека
Завршио је на дну поред камења
Зато што није хтео да се мења
Тече реком као кроз вене
Крв су донеле промене
Оне су долазиле нагло
Посекле су вековно стабло
Срушиле су последњи бастион
Обојен крвљу текао је Дон
ОСТРВА МОЈЕ МАШТЕ
(Риген)
Ја знам да немам сопствена крила
Идем тамо где сунце даје светла
Верујем да ћу се решити немира
И доћи ћу, доћи ћу тамо ја
Где су моје маште пуста острва
Тамо лед расте, и све почиње
Као некада, као у оно време
Чвор туге сада ће се одрешити
Циљ ће се показати и осмехнути
Осетићеш и ти
Где су маште моје острва …
… Моја усамљена острва …
Свет се изменио, слушам ветар
Који ми у душу сада песму пева
Идем по звездама преко леда
Да нађем себе у полутами векова
Далеко на север, у земљу снега
Лети, моја мисли, само ти лети
Нађи себи спокој у хладној води
Нека те она носи у срце пустоши
Пеном својом грлићеш ме
Валом хладним водићеш ме
Тамо где је моја радост сва
На моје маште пуста острва
Срце ће их тражити и тражити
И за њиме ћеш доћи и ти
На моје маште пуста острва
На моја усамљена острва
БЕЛА КУЛА
(Последње путешествије – Небо)
Једног дана, на обалу доћи ћемо
Да се Сунцу заједно обратимо
Да би нам светло и топло било
Да нас снегом не би захватило
Али је Сунце заборавило нас
После милиона наших вапаја
У њему лежи заједнички спас
Ал’ нас Сунце полако заборавља
Белу кулу ми сазидаћемо
Да нас на небу чује Сунце
Да само један његов део
Поново дође у наше срце
Сунце сада чекамо
У Небо сви гледамо
Али светлост је отишла
У виду облака пепела
Светлост је далеко отишла
Као да овде није ни била
Једину наду нам је дала
Замишљена наша бела кула
СЛАВИЈА
(Утисак)
Били смо добри пријатељи
И најгори непријатељи
Заједно смо давно били
Али путеви су се разишли
Све од горде Германије
Па до пусте Монголије
Звезде су нас туда водиле
Све наше народне гомиле
Све од хладног Балтика
Па до врелог Адријатика
Нисмо могли да будемо једно
Убијали смо се беспоштедно
Због глупости гинули смо
И ништа тиме добили нисмо
Да то превазиђемо пробали смо
Да заборавимо братоубиства
И међусобна издајништва
Нашег живота висока је цена
Дочекајмо заједно лепша времена
Да се ископамо из блата
Из безразложног крвавог рата
Пливамо у сопственој крви
Ако наставимо, удавићемо се сви
СРБСКИ ЖУРНАЛ 