Лирски записи

Дан је био диван.

Пун светлости, пун радости, пун живота.

Свршетак зиме и почетак пролећа.

Равнодневица.

Изишли смо, касно поподне, мој пријатељ Владан Пантелић и ја у шетњу, левом обалом Дунава.

Предели су предивни, скоро све саме праисконе слике.

Овде је Дунав онакав какав је и пре триста година био.

На овим просторима, између Београда и Панчева, обитава на десетине врста различних барских птица.

Заиста, ретко сачувана праслика Природе.

Владан је посвећеник с којим се радо срећем.

Сваки наш сусрет бива по једно узајамно успињање на лествици нове космичке духовности.

Не знам како се то догодило, у којем тренутку нашег разговора, али смо обојица скоро у исти час изрекли оно што смо одавно наслућивали а, из неких разлога, нисмо могли, све до данашњег дана, и да освестимо.

Овај свет је материјализација наших колективних мисли, нашег колективног свесног, као и нашег колективног несвесног.

Свесно прелази у несвесно, и, опет, несвесно, путем освешћивања, прелази у свесно.

Некада се направи вртлог, врзино коло, те ми више не знамо, шта је узрок а шта последица; не знамо да ли је свесно – свесно, или је, пак, прикривено и притајено несвесно.

Оно што називамо стварношћу – оно што је ова изокренута цивилизација прогласила за стварност, ова цивилизација кривог космичког огледала – то је само материјализација наших колективних, човечанских и људских мисли на овоме ступњу наше колективне Свести и Свесности.

Просто речено, овај свет је последица нашег мишљења и размишљања, наших снова и визија, нашег васпитања и наших вековних предрасуда.

Песнички би се могло рећи и овако: овај је свет последица нашег незнања које смо ми прогласили за знање.

Ми обитавамо у планетарном Тамном Вилајету, у Зони Сумрака, у Свету Опсена.

Када бисмо овај свет сахзерцавали са галактичког духовног становишта, онда бисмо јасно видели да је овај свет Илузија, Маја, Омаја.

И сви се ми, сва људска бића, и сва ина бића на Земљи, понашамо у складу са Великом Илузијом, под снажном магијском моћи Колективног Творца Велике Илузије.

Све је, дакле, у овоме свету крива уобразиља, крива, извитоперена и изокренута пројекција нашег колективног ума, наше колективне свести и свесности, наше колективне омађијаности и хипнотисаности.

Ко је Творац Велике Илузије?

Ми!

Сви Ми!

Свеколики људски род, свеколико човечанство, кроз векове и светове!

Ми смо сужњи у Великој Тамници коју смо сами кроз многе нараштаје зидали.

Тамница је грађена од наших скамењених и окамењених мисли, наших тврдих, непрозирних и тамних мисли, наших тамних и беживотних речи, речи без слика и светлости.

Све наше болести, све наше бољке, све наше патње, сва наша страдања, све наше смрти и смртности јесу последица Велике Илузије у Бићу Времена.

Под снажним магијским дејствима Позоришта Велике Илузије – света у којему привидно обитавамо – ми смо постали рањиви, крхки, трошни, болешљиви, пролазни и смртни.

Ново доба јесте почетак великог буђења и освешћивања.

По први пут, после толико година, имам потпуно јасну слику, потпуно чисту визију Новог доба.

Велико буђење и освешћивање јесте излазак из Позоришта Велике Илузије, излазак из планетарног Тамног Вилајета, и улазак у Свет Божанске Стварности, Божанске Истине, Божанске Светлости.

Ново доба јесте обнављање нашег Космичког Видовитог Знања, а то је Знање у којему ће свако од нас самога себе јасно видети као Сушто Божанско Биће.

Ето, данас смо, на самом почетку пролећа, Владан Пантелић и ја заједнички заокружили једну мистичну причу, коју смо отворили пре много лета, а, можда, и векова!

На крају ове Владанове и моје мистичне приче, овог нашег заједничког тајинственог јасновиђења, стигну ми потврде са разних страна: од Татјане, Милице, Верице и Сретена.

Никад ми се још није догодило, да у само једном дану, да у само неколико часова, примим поруке и потврде од толико освешћених личности.

А то значи, да се Време све више згушњава, те да Време са земаљског прелази на галактичко убрзање.

(Владан Пантелић, велики посвећеник из Пра-Тијаније)