Лирски записи

 

Сви ми падамо, дижемо се, и поново падамо, и поново се дижемо, да бисмо наставили својим путем ка нечем далеком, непознатом, тајанственом, мистичном.

Сви ми болујемо исте болести и бољке, сви ми тугујемо и патимо у овоме свету.

Свакога од нас своје ране боле, као што нас и ране нашега племена и рода боле.

Сви смо ми у исти мах и смртни и бесмртни.

Сви смо ми у исти мах и људи и богови.

Некад смо високо, а некад ниско; некад смо добре воље, а некад лоше воље; некад смо радосни, а некад тужни; некад смо лагани да бисмо полетети могли, а некад, опет, дозлабога тешки и себи и ближњима.

Сви ми желимо да будемо бољи, и сви се трудимо да будемо бољи.

Али, није лако бити бољи.

Лако је рећи, да би требало да будемо бољи, а знамо, добро знамо, да није лако бити бољи.

Много је препрека на нашему путу, много је падова, битака и искушења.

Сви смо ми слабашни, крхки и трошни.

Свакоме од нас треба помоћ ближњих.

Свако од нас вапије за љубављу ближњих.

Нико од нас не може да живи без љубави.

Јер љубав је као вода и ваздух.

Без љубави, баш као без воде и ваздуха, свако биће брзо увене, усахне, ишчили и нестане.

Љубав је као светлост, али она најтананија унутарња светлост која је само суштаство светлости.

Сви смо ми један род.

Ја све вас и видим и осећам као свој род.

Ја вас у срцу своме препознајем.

А у сновима вас својим видим.

Пишем вам зато што сте ви род мој!

(Ленкин цвет: цртеж четврогодишње девојчице)