Зашто смо се изгубили и од самих себе побегли. Испали смо из свести оца нашег и постали жртве своје подсвести. Као беба и мало дете имамо бистру свест, повезану са садашњим тренутком, без мисли, али полако током раста нападнути смо са много информација, тј. речима. Те речи ума без слика, тамне речи, неосвешћене а много пута изговорене и прочитане затамниле су нашу свест и пали у подсвест. У том свету подсвести живе невидљиви ентитети који се хране нашим слабостима, кроз мисли нас кушају и тако постајемо завидни, бесни, љути, нервозни. Сваки човек је добар јер је од доброг и створен, само зависи колико са собом носи те слабости, никада те човек неће напасти већ ти ентитети којима је направио пролаз да у њему живе. Сада знаш са ким имаш посла. Када нешто читаш одмах стварај слику, буди свесност и разликујмо битно од сувишног. Реч без слике спава, ње нема јер не зна за себе, она себе није видела јер јој нисмо удахнули душу,тако је нас створитељ прво видео и затим удахнуо нам душу. Освестимо,освестимо реч и боримо се за оно најлепше у нама, исправљајмо себе, престанимо да глумимо, не доказујмо се већ будимо то што јесмо. Своји на своме и шаљимо једни другима импулс свесности.